Bend „Hladno pivo“ postoji već 25 godina. Među ljubiteljima panka i roka su jedna od najpriznatijih i najcenjenijih koncertnih atrakcija. Do sada su objavili osam albuma, naređali gomilu hitova, nakupili silnu kilometražu u nastupima, te postali sinonim za dobru zabavu. Pritom je pevač Mile stigao da se pojavi i u par filmova („Verujem u anđele“, „Pjevajte nešto ljubavno“ za koji su radili i muziku), kao i seriji „Bitange i princeze“. O tome i još ponečemu za „Novu Našu reč“, nakon sjajnog nastupa u Nišu, govori frontmen benda Mile Kekin.
- Ja sam prvenstveno pjevač. Imao sam sreće da su mi ponudili tih par uloga na filmu i seriji koje sam ja prihvatio. U Srbiji, pa i Bosni, me, interesantno, većinom ljudi prepoznaju kao glumca, a tek poslije saznaju da sam i pjevač. Kad smo svirali u Beogradu išli smo skupa sa dva taksija i taksista me prepozna i kaže momcima: „Eno ga onaj glumac! Što on radi s vama?“ Iznenadio se kad su mu rekli da pevam s njima. Vidi se da je televizija utjecajniji medij. U Hrvatskoj je drugačije. Tamo sam poznatiji kao muzičar.
Kad smo kod prepoznavanja, imaš li problema sa „žutom štampom“? Naime, pojavljuju se napisi o tome kako se „članovi benda u slobodno vreme bave normalnim stvarima, vode decu u školu, posećuju restorane, koncerte...“
- Naša „žuta štampa“ je, srećom po nas, ipak dobronamjerna, za razliku od britanske koja zakopava ličnosti o kojima piše. U ogromnoj većini slučajeva se ja pojavljujem u medijima, ostatak benda jako slabo, što je i normalno, ipak sam ja kao pjevač najzastupljeniji. To su tekstovima tipa “obitelj Kekin u šetnji gradom” i slično. Srećom po mene, jer zamisli da se pojavi “poznati pjevač Mile Kekin se ljubio sa... a ovamo glumi da je obiteljski čovjek“. Po meni je to jako glupo, ne vidim koga bi to interesiralo. Ja, npr. jako volim Toma Vejtsa. Znam koje su mu pjesme, znam da mu žena pomaže u nastajanju istih i to je to. Ostalo me ne zanima.
Raznolikost interesovanja ti se ogleda u tome što u pesmama obrađuješ teme kao što su bubašvabe, konobari, sarma, imaš političke osvrte, kao i neizbežne ljubavne teme...
- Trudim se biti drugačiji. Naši, npr. ljubavni tekstovi su svi isti. Ono “ja te volim” i to je to. Ja želim da kažem još nešto, npr. ”Ja te volim, ali volim i tvog brata.” Da dam neku širinu. Ne volim tekstove gdje ima puno simbolike, pa to i izbjegavam.
Nekada su veliki bendovi radili po principu objave album, pa krenu 3-4 meseca na turneju gde su svakog dana u drugom gradu. Danas toga nema...
- Iskreno, ne bih to volio. Imam obitelj, ne bih mogao da ne budem kući duži vremenski period. Ovako mi je lakše. Svirke su vikendom, pa se svuda stigne. Imamo sreće da nas ljudi žele čuti, pa stalno sviramo.
Ni manjeg čoveka ni većeg skakanja po bini...
- Ovo mi dođe kao rekreacija. Mada, kad pogledam, npr. Springstina. Čovjek ima preko šezdeset godina, a kao dečkić skakuće po bini. Nije ovo lako, ali dobro dođe da se čovjek malo isprazni. Spajam lijepo i korisno.
Služio si JNA u Nišu. Izjavio si kako si tada otkrio par kafića pored kasarne gde si provodio vreme. Jesi li otišao da vidiš kako to tamo danas izgleda, dvadesetak godina kasnije...
- Da, da... Bio je neki kafić, „Džoj“, puštali su Azru, što je meni pogodovalo zbog nostalgije. Nisam stigao da odem. Problem kad dođeš sa bendom je što ti neko sve isprogramira u minutu. Tonska proba, hotel, mediji, obrok. Nemam slobodnog vremena da negdje odem. Ali, sigurno ću sledeći put to pokušati. Uostalom, sad smo se ustalili sa svirkama u Nišu, dolazimo svake druge godine. (smeh).
Zašto si prestao da pišeš blog? (http://bigblog.tportal.hr/mile)
- Ja sam već 2-3 puta prestajao da pišem, pa sam se vraćao pisanju. Stekao sam dojam da sam počeo da se ponavljam, a u tom slučaju je bolje prestati na vrijeme. Naravno, nikad ne reci nikad, možda jednog dana opet počnem pisati. Čim osjetim da imam šta da kažem.
Нема коментара:
Постави коментар