Slobodan Popović, selektor atletske reprezentacije Srbije: IZA SVEGA STOJI RAD, NIŠTA NIJE SLUČAJNO

Nova Naša reč, 07.11.2014.

Slobodan Popović, nekada državni reprezentativac u disciplini 800 metara i član štafete 4x400 metara, državni rekorder sa i danas važećom rezultatom na 800 metara, učesnik svih najvažnijih takmičenja, danas je savezni selektor atletske reprezentacije Srbije. Kao takav sjajan je sagovornik za priču o atletici nekad i sad. Nova Naša reč je zato i iskoristila njegov boravak u Leskovcu.

NNR: Vrhunac svakog sportiste je učešće na Olimpijskim igrama. Vi ste, na žalost, doživeli da vam iz političkih razloga, zbog sankcija UN Jugoslaviji, iskomplikuju učešće na OI u Barseloni 1992. Kakva su vaša sećanja na to?

SP: Već je bilo potpuno rasulo. Ušli smo potpuno nemotivisani, sva ta dešavanja su ostavila traga. Tamo smo otišli, ali nismo imali pravo da nosimo nacionalna obeležja, nego imali neke bele trenerke, nismo imali prava da izađemo na svečani defile prilikom otvaranja... Sećam se da su Brankovića (400 metara i štafeta 4x400 metara, danas generalni sekretar ASS) i mene bukvalno izvukli iz kreveta, jer smo mi odustali, nismo ni hteli da idemo u Barselonu. Onda nas je tadašnji selektor Dane Korica ubeđivao da ipak treba da odemo, u pola devet su rekli da je u devet okupljanje i kreće se na Olimpijadu. Ne volim da se sećam te Barselone, tako da smo praktično tamo samo otišli...

NNR: 1990. na EP u Splitu je Jugoslavija otpevala svoju labudovu pesmu, postignut je najveći uspeh po broju osvojenih medalja (dva zlata, srebro i bronza). Onda dolaze godine gde je naša atletika u svetskom vrhu imala samo Topića, Perića i Jeftićevu. Tek poslednjih par godina se pojavlju novi talenti koji počinju da nam donose medalje sa najvećih takmičenja. Da li je to slučajno ili ne?

SP: Španovićeva, Bekrić, Jelača, Dudaš... su produkt našeg rada. Tu podrazumevam rad naših trenera i jedno pametno vođenje. U to vreme je savezni juniorski kapiten bio Ivica Možek. Okupljen je jedan krug ljudi, vrhunskih naših trenera koji vodili i izveli tu jednu generaciju koja će do ovih, ali i do sledećih Olimpijskih igara igrati značajnu ulogu u svetu. Kad sad analiziramo rad, imamo problem što nemamo nive Dudaše, Ivane... Teško je to pronaći u svim zemljama, svi bi voleli da imaju takve takmičare, ne samo mi... Sad se pojavljuje jedna nova mlada generacija od nekih 5-6 klinaca koje su treneri fokusirali i za koje se nadamo da će za otprilike dva olimpijska ciklusa da dođu do nekih visokih nivoa. Imali smo jedan vakuum, ali to se generacijski pojavi, da nemate talente... Sad već možemo govoriti i o kontinuitetu sjajnih rezultata, jer pored navedenih imamo i jednog Asmira Kolašinca, te Amelu Terzić, Draganu Tomašević, Miloša Raovića... Znači, imamo nekih 7-8 takmičara za koje uvek možemo da kažemo da mogu doći do finala Eropskog prvenstva, pa čak i do finala Olimpijade, a neki čak i da se upuste u borbe za medalje. To je veliko bogatstvo koje treba da iskoristimo, jer oni razbijaju i medijske barijere, ljudi čuju da se dešava nešto u atletici, pojavljuju se i sponzori, ali ono što je najvažnije oni vuku i mlađe takmičare koji hoće da treniraju atletiku. To je tako posle svakog sportskog uspeha, bila to košarka, fudbal, atletika. Sad je u rukama ljudi koji se bave tim sportom da zadrže tu decu i da dalje nastave da treniraju. Atletika je sport gde nema mnogo novca, koji je težak sport, gde mora mnogo da se radi, i to bude teško.

NNR: 1989. godine je Crvena zvezda osvojila ekipni Kup evropskih šampiona u atletici. Koliko smo danas daleko od toga, da imamo jedan klub koji bi mogao da se nosi sa ostalima u Evropi?

SP: Mi danas imamo mnogo bolje pojedince, nego tada, ali imamo slabije klubove. Prosto, da bi atletski klub funkcionisao potrebno je mnogo stvari da se poklopi. Krenimo samo od činjenice da i u muškoj i u ženskoj konkurenciji imamo 20 disciplina. Znači, morate da imate ljude da vam pokriju sve te discipline. Morate da imate infrastrukturu gde će oni da treniraju. I, normalno, novac da sve to ispratite. Hoću da kažem da je to mnogo skupa igračka. U tom periodu je bio i drugačiji društveni milje, bilo je mnogo jakih klubova, Kladivar iz Celja i Olimpija iz Ljubljane u Sloveniji, pa u Hrvatskoj Mladost iz Zagreba i ASK iz Splita, osječka Slavonija, pomenuli smo Crvenu zvezdu, pa Partizan, Subotica i Niš koji su danas kao atletski centri potpuno zamrli, Radnički iz Kragujevca... To su bili klubovi koji su onda mogli i imali sve te discipline. Danas se većina klubova svela na neke sekcije po određenim grupama disciplina. To nije neuobičajeno, tako radi i većina klubova u Evropi.

NNR: Jedna smo od retkih dvorana koja nema atletsku dvoranu. Dokle je došlo do realizacije atletske dvorane?

SP: Uveliko se radi na tome.  Znam informativno od kolega koji se bave time da je prva faza završena. Najiskrenije se nadamo da ćemo jesen 2015. dočekati sa svojom dvoranom i da će naši atletičari za sezonu 2016. kao trenažni objekat koristiti našu dvoranu. Za to veliko interesovanje pokazuju i atletičari iz okolnih zemalja.

NNR: Srpska atletika za desetak godina? Hoće li biti još medalja?

SP: Ja to vidim upravo ovako – u klubovima određene grupe disciplina. Imamo, npr. Dubočicu iz Leskovca koja gaji hodače, dugoprugaše, kros-trkače i to je u redu. Oni imaju uslove za to, trenere, mogućnosti i neka se bave time. Na drugoj strani Radnički iz Kragujevca gaji troskok, skok uvis, dalj... Imaće oni i druge discipline, ali na ove će se fokusirati. Kako bude država jačala, tako će se to i širiti. Medalje već osvajamo, sada imamo obavezu, ne smemo da stanemo. Kad ćemo da imamo klubove koji će moći da budu konkurentniji...? Mi i sad kad pravimo ekipno prvenstvo stalno mučimo muku koje to discipline da uzmemo i izvučemo iz atletskog programa da može da se odazove između četiri i šest klubova... Ali, verujemo u bolje sutra.