NOVA NAŠA REČ 5. JUN 2015.
Sedmogodišnjak
koji zna šta hoće
Uspeh košarkaške reprezentacije
Srbije u Indijanopolisu u Americi, kada smo osvojili titulu prvaka sveta sudbonosno
je uticao na, tada sedmogodišnjeg, Aleksu Jugovića. Nije mu bio problem da kasno
noću s ocem prati tv prenose, umesto da kao i ostala deca uveliko spava u to vreme.
Poželeo je da i on trenira i igra košarku i osvaja medalje. I tako je počelo.
Prvi trening i prvi trener Vladan
Stojiljković, gde je bilo obično okupljanje klinaca, rad na osnovama motorike i
kretanja, rad s loptom... Posle godinu dana trenirali su po grupama u školicama
i dve godine trenirao u školi Josif Kostić. Nakon toka priključuje se KK Zdravlje,
gde mu je trener Goran Stefanović. Tu ostaje do osmog razreda. Igrali su stalno
utakmice, lige su bile podeljene na regione, gde su najboljih 10-15 išli par puta
godišnje na savezne treninge. Aleksa je sa drugarima išao u Niš, jer je tamo bilo
centar okupljanja za jug Srbije. Išao je i u letnje kampove, gde se okupi šezdesetak
klinaca razvrstanih po generacijama.
Na tim kampovima su ga i primetili
skauti Partizana i pozvali da nakon završenog osmog razreda nastavi rad i školovanje
u Beogradu.
„To je godina kad je Partizan
dogurao do finalnog turnira Evrollige. Iznenadio sam se da mene neko traži, ali
mi je to bila i nagrada za rad od sedme do petnaeste godine. Nije to neki specijalni
rad, ali opet sam nešto uložio, potrošio neko vreme. Moji roditelji nisu sportski
radnici, tako da im nije bilo lako da me savetuju šta da uradim. Ipak sam imao
15 godina i trebalo je da se odlučim da li da načinim veliku promenu u svom životu.
I tako, roditelju su rekli da je to super, da im je drago, razgovarao sam i sa trenerima,
sve se svodilo da je za mene i moj napredak najbolje otići u Beograd, što sam i
uradio.“
Leskovčanin
kapiten reprezentacije Beograda
Naredne tri godine Aleksandar
provodi u Partizanu. Potvrde kvaliteta odmah stižu. Par meseci po dolasku igrao
je na turniru i bio kapiten reprezentacije Beograda, što je malo specifično. Leskovčanin,
a kapiten Beograđanima. Trener Vlada Ružičić je posle par treninga izabrao Aleksu
za kapitena. Razlog ne zna, ali mu je jako drago zbog toga. To je još uvek bio period
prilagođavanja na promenu sredine. Prve godine je bio sa cimerom, a sledeće dve
je s njim bila majka. Prve godine je išao u sportsku Gimnaziju, ali zbog treninga
je prešao na vanredni oblik školovanja. Što je, opet na svoj način, bilo komplikovano,
jer je upisao srednju Hemijsku u Leskovcu, pa je morao zbog ispita da putuje.
Zaigrao je 2013. na Evropskom
prvenstvu juniora u dresu Srbije. Osvojili su šesto mesto, smatra da je moglo i
moralo bolje, ali su u ekipi imali pehove sa povredama. Veliko iskustvo, igrali
su sa Rusima, Litvancima, Turcima, Česima... Ekipama koje su godinama u vrhu evropske
košarke. Smatra da talenat naše generacije nije ništa manji od ostalih i da će sigurno
osvajati medalje ubuduće, kad budu igrali za „A“ ekipu. Opet, to prvanstvo je značajno
iskustvo zbog priprema koje su odrađene na dugačiji način nego do tada, zatim i
način igranja je turnirski, svakodnevno se igra. Ali, stručni štab je to uradio
sjajno.
„Fizički smo bili pripremljeni
da to izdržimo, a trener je bio tu da kad izgubimo, pobedimo, nevažno šta se desi,
da nas motiviše za sledeću utakmicu, da nam pomogne da shvatimo čime treba da se
bavimo i mislimo na sledeću utakmicu, a ne na ovu koja je bila. Veliko iskustvo
i kad odem, nadam se, opet na neki takav turnir već znam šta me čeka i lakše će
mi biti da igram. Najlepše je ipak bilo kad je svirala srpska himna, a ja znam da
se to prenosi u Srbiji i moji roditelji gledaju. Predstavljati svoju zemlju je,
ipak, barem meni, najznačajnije! Setio sam se i da sam kao sedmogodišnjak stajao
u kuću dok je svirala himna, a naši imali zlatne medalje na grudima...“
Kad uporedi treniranje u Leskovcu
i u Beogradu, smatra da je konstantno napredovao. U Leskovcu je bio u jednoj pobedničkoj
ekipi, jer su stalno osvajali neke turnire, prvenstva, što mu je doneo pobednički
mentalitet. U Beogradu je imao jaču konkurenciju, jer su tu dolazili klinci iz čitave
Srbije, ali je taj mentalitet koji je doneo sa sobom doprineo da bude stalno među
najboljima.
Aleksa
sine jel’ mora ta Amerika
2013. ističe stipendijski ugovor
koji je imao sa Partizanom. Aleksa je osećao da je vreme da krene dalje, da proba
nešto novo. Ljudi s kojima je razgovarao i koji su u sportu su mu pomenuli Ameriku.
Brzo je prelomio i rešio da ide. Iz priča, iz praćenja preko medija, a pogotovu
što je imao i sestru koja studira na američkom koledžu, pa je i odatle prikupio
informacije i iskustvo, znao je šta ga čeka. Jedina nepoznanica je bila način sportskog
rada, kako se tamo radi, koja je razlika u košarci i samom pristupu. Prvo je otišao
u srednju školu, jer mu je trebala jedna godina pre koledža.
„Otišao sam preko jedne beogradske
agencije koja se time bavi. Škola se nalazi u državi Tenesi. Nisam bio siguran kako
i šta, gde, ta srednja škola mi je baš dobro došla, lakše sam se uklopio. Sumnjao
sam u sebe, pitao se i šta mi ovo treba, ali pošto je cilj, ipak, bio koledž, ovo
sam shvatio kao jedan stepenik koji moram da preskočim. A i sam način treninga je
puno drugačiji, pravi treninzi me tek očekuju. Škola je uglavnom bila internacionalna,
tako da sam upoznao ljude iz bukvalno celog sveta, Litvanci, Afrika, Bahrein...
Kad se sad setim, to mi je ipak lep period, jer mi je u Beogradu falila ta srednja
škola i to druženje, pošto sam, rekoh, išao vanredno. Tako sam to malo nadoknadio,
što mi je stvarno dobro došlo, video sam da je mnogo bolje ići redovno u školu.“
Nakon toga kreće koledž. Kukvil
u Tenesiju. Sjajna organizacija, biraju se časovi koji se ne poklapaju sa treninzima.
Postoji tim ljudi koji, zapravo, radi za sportiste i na tome da im se omogući da
istovremeno studiraju, treniraju i igraju utakmice. Postoji minimalni uspeh koji
mora da postigne da bi mogao da igra, tako da nema zezanja.
„Jednostastavno, neko mi je dao
stipendiju i želi da opravda to ulaganje u mene. Znači, moram da diplomiram i igram
košarku, tako da je sve podređeno tom cilju. Na kraju krajeva, ja im dođem i kao
reklama za uspešnost koledža.“
Nije
svet mali nego je Srbija velika
„Otišao sam kod doktora i žena
koja me je pregledala, kad je čula odakle sam i da sam košarkaš, rekla mi je da
je Saša Danilović, jedan od najdoljih naših igrača, bio u njihovoj kući godinu dana,
da mu je njen otac bio trener. Stvarno sam se iznenadio, jer sam iz priča znao da
je Saša Danilović svojevremeno bio u Americi kao srednjoškolac, ali nisam imao pojma
da je bio upravo u gradu gde ja studiram. Saznao sam i da ga je trener zbog visine
više postavljao na mesta bliže košu, ali je Saša rekao da ili igra na mestu beka
ili ide kući.“
Kukvil,
Tenesi i tamošnji život
Grad Kukvil je manji od Leskovca,
ali ima 12.000 studenata. Dosta ih je izvan Amerike. U Leskovcu ga uglavnom pitaju
kako mu je kao Srbinu u Americi, da li je svestan da ako nešto loše uradi reći će
za njega „Pa da, on je Srbije, oni su loši momci...“ Aleksa kaže da je bio u društvu
jednog Amerikanca, Litvanca i muslimana koji je čitav svoj život do odlaska u Ameriku
proveo na Bliskom istoku... „Uopšte nemamo predrasude jedni o drugima, razgovori
su opušteni. Nema barijera osim neke jezičke, što je, opet, razumljivo. Vidim i
vide da nije sve kako se predstavlja na televiziji. Mnogi i ne znaju gde je Srbija,
možda su nešto načuli o nama iz medija, ali generalno mi imamo ovde svoje probleme,
svoj način života i gledamo da to prebrodimo. Ima ljudi koji su i zainteresovani,
jer imaju predmet u školi koji ih obavezuje da znaju. Onda iskoriste mene pa dođu
da me pitaju za zbivanja. Opet, sama Amerika je toliko velika da uvek ima nekih
dešavanja kod njih koje oni prate. Sad da se još bave i Evropom, ne znam, Srbijom,
mnogo im je to...“
Pogled
u budućnost...
U junu kreću pripreme za prvenstvo
Evrope za mlade u Italiji. Plan je, naravno, da se uđe u reprezentaciju i odigra
na prvenstvu najbolje što može.
Na kraju, pitam hipotetički šta
će da radi kad završi koledž, u kom pravcu će da usmeri karijeru ako mu neko ponudi
ili klub s kojim će da osvaja titule ili klub gde će da zaradi ogroman novac. Kaže
da ne razmišlja preterano o tome. U Americi su koledž-igrači zaštićeni od prevelikog
uticaja sa strane, od tih miliona i svega toga. Razmišlja se dan za dan, godina
za godinu. Nema ugovora, nema obećanja dok ne završiš fakultet. Sa 24 godine, kad
diplomiraš, onda razmišljaš šta i kako u sportskom smislu. Ako može košarka, može,
ako ne imaš diplomu, možeš da budeš ono za šta si se školovao, doktor, advokat,
profesor...
„Koliko god mi u pojedinim trenucima
bilo teško, znam koji mi je cilj. Imaću diplomu, odnosno obrazovanje, a sve što
postignem u sportu je samo još jedan plus. Amerika je veliko iskustvo, postoje razlike
u pristupu i radu na treningu i u životu. Ja stalno napredujem i to mi je najvažnije.“
Нема коментара:
Постави коментар