SVETOZAR CVETKOVIĆ, GLUMAC I PRODUCENT: SVET JE U KONSTANTNOM RATU

NOVA NAŠA REČ, 9. 6. 2017.

Višestruko sam svojim korenima vezan za Leskovac, nema čoveka u mojoj familiji koji nije odavde i to je osnovni razlog što sam ovde, rekao je naš poznati glumac i producent, ali i upravnik pozorišta Svetozar Cvetković tokom boravka u Leskovcu.

„Ja sam radio kao glumac, kao producent i kao upravnik pozorišta i ne mogu da kažem da je bilo posebno teško, da mi je postojala neka muka od toga. Ako bismo govorili o stepenu nekog stresa, o količini neprijatnih iznenađenja, onda je to u svakom slučaju vođenje pozorišta. To vam je kao da vodite državu, nikad ne znate šta vas čeka iza sledećeg ćoška. Ovo drugo, pre svega biti na sceni, je jedna neograničena sloboda, nešto što se celog života trudite da dosegnete. Kao glumac ste, za razliku od drugih ljudi koji se bave svojim poslom, u prilici da se na sceni bavite svojim poslom i da bukvalno uradite sve ono što je vaš najslobodniji izbor. Ja, recimo, sutra imam predstavu u kojoj na sceni treba da govorim neki tekst koji je napisan. Ona je režirana tako i tako i ja se krećem u nekim granicama koje su postavljene. Ali moja sloboda ide daleko van toga, ona može da ide dotle da ja uradim nešto totalno nepredviđeno, nešto što mi niko nije rekao da uradim. Ja to, naravno, neću uraditi, ali upravo osećanje te slobode koje ćete se držati u okviru onoga što ste sami sebi zadali, a ne što vam je neko drugi zadao, jeste nešto sa čime danas glumac raspolaže. Zbog toga je po meni gluma najlepša moguća vrsta profesije kojom vas neko obdari i dozvoli vam da se time bavite.“

*Kako izgleda sarađivati s glumcima kao kolega glumac, kao producent ili upravnik?

„Ja sam se trudio da sarađujem pre svega kao čovek, kao njihov prijatelj. Ja sam i poslove koje sam birao više birao prema tome s kojim ljudima sam trebao da radim, nego prema tome kakvi su to poslovi. I zbog toga mi se činilo da teško mogu da radim sa nekim sa kojim se ne osećam dobro na tom nekom ličnom planu, na nekoj istoj talasnoj dužini.“

*Najnovije priznanje stiglo je ovih dana. Na 50. filmskom festivalu „Worldfest“ u Hjustonu Svetozar Cvetković je dobio nagradu kritike za najboljeg glumca.

„Naravno da vas nagrade obraduju, ali ne mogu da kažem da različito reagujete na različite nagrade. Čovek ne može neprijatno da se oseti ako osvoji neku nagradu. Ali, ta nagrada i još jedna koji sam davno dobio imaju neku posebnu i specifičnu težinu, ne zbog toga što su to neke velike statuete, neka velika umetnička dela, ne znam šta, ili što se radi o, sad je već izvesno, jako zanimljivim filmovima. Ono što jeste jako pohvalno i dobro, a vezano je za to, što prvo nisam ni znao da se film tamo prikazivao, drugo nisam znao da postoji bilo kakav žiri i treće kad su mi javili sve je bilo jako šokantno za mene. Ne zbog toga što sumnjam u ono što smo radili, nego što tu dođu neki ljudi koje uopšte ne poznajem, koji su nas prvi put videli i koji kažu „Evo, ovom čoveku, između ovih sto i nešto filmova koji su na repertoaru, dali bismo nagradu!“ U tom smislu mi imponuje. Film za sada niko nije video, on tek treba da krene po festivalima, u distribuciju. Film je radila jedna mala ekipa, sniman je u dvadesetak dana u Maroku, živeli smo u nekom beduinskom kampu...“

*Svetozar Cvetković leto će provesti radno snimajući film...

„Kad će se on pojaviti, videćemo, jer dok se film napravi prođe i godinu dana. Sad će se pojaviti film koji sam snimio u decembru pretprošle godine. Zove se „Izgrednici“, režirao ga je Dejan Zečević. Na jesen u Skoplju snimam jednu seriju, na proleće opet snimam novi film... “

*Koliko je film bitan danas, da li je počeo da zaglupljuje ljude i da služi samo za zabavu? 
„Ja bih to proširio na celo ovo zanimanje, na sve ono što je vezano za scensku umetnost, kao što je i pozorište. Takvo je vreme, ono nas je uteralo u to da publika ide u pozorište ili bioskop samo zabave radi. Ukoliko iole vidi nešto što je opterećuje, ona to ne želi da gleda. To je zato što život takav postao i to nije specifično samo za nas. Tako je generalno u svetu, jer smo u jednom nesvesnom stanju da smo konstantno u ratu. Taj rat nas pritiska, davno je bilo vreme kad je Đorđe Balašević pevao „Samo da rata ne bude.“ Više nema smisla to pevati, jer je rat stalno negde u svetu i više to nije negde tamo daleko. Svet je danas jedno globalno selo, sve je jako blizu i sve to utiče na nas. Svaku informaciju dobijete odmah, više ne morate da pišete pismo koje putuje po 7-8 dana... Sve stiže odmah i to je pakao. Od tog pakla se ljudi brane tako što traže zabavu i zabava jesu postali i film i pozorište.“

*S druge strane, nasilje na filmskom platnu takođe privlači ljude...

„Nasilje je uvek privlačilo pažnju. U rijalitiju, u bilo čemu, novinskim naslovnim stranama... Nasilje danas sve prodaje. Izopačili smo se, malo je ljudi koji su u stanju da sačuvaju prave vrednosti. Mislim da te prave vrednosti danas žive u nekim oazama zahvaljujući sposobnosti nekih ljudi.“

*Kao neko iza koga stoji veliko iskustvo u poslu kojem se bavi, šta bi preporučio onima koji tek kreću tim putem?

„Kao i u Americi, mislim da i ovde nije potrebno završiti školu da biste postali glumac, bez obzira što sam je ja završio. Poželjno je, ali to i dalje ne znači da ćete biti glumac. Danas svako može da bude gluamc, samo zavisi kakav. I danas se svako i usuđuje, od onih koji su završili akademiju ili fakultet, državni, privatni, ovakav-onakav, do onih koji su pevači ovakve ili onakve muzike, do onih koji su zabavljači, imitatori. Svako može da bude glumac, pitanje je samo odluke. Tako da je i moja poruka da se treba dobro razmisliti oko toga, tržište je jako malo u odnosu na vreme kada sam ja počeo da se bavim ovim poslom... To tržište sve više smanjuje i smanjuje i se ćešće dolazimo u sitaciju da ljudi koji su završili fakultet i koji su diplomirani glumci nemaju mogućnosti da se bave tim poslom i da će biti sve manje mogućnosti za to. Zbog toga treba ozbiljno razmisliti o tome.“