недеља, 18. март 2018.

VESNA DEDIĆ, NOVINARKA I KNjIŽEVNICA: NAJVEĆI PROBLEM ŽENA JE VERA U SEBE


NOVA NAŠA REČ, JUL 2016.

Poznata autorka emisije „Balkanskom ulicom“ i novinarka RTS-a promoviše svoj sedmi roman „Ničija“. Inspiraciju za naziv našla je spremajući emisiju sa Anom Bekutom, kada je preslušavajući njene pesme preslušala i jednu istog naziva.
„Kada počnem da pišem roman nikada nemam naslov. Ja sam, pre svega, dobar novinar, a to znači da znaš o čemu pišeš, o čemu i šta pričaš. Tako sam ja znala o čemu pišem roman, ali nisam imala naslov. Lepota ovog dela posla kojim se ja bavim je što noću gledaš neke filmove, slušaš neke pesme, malo čitaš knjige, onda sipaš sebi čašu crnog vina, jer i novinar je čovek... Tako sam čula pesmu „Ničija“ koja govori o temi koju obrađujem u romanu. Tema je kako da u svom životu budeš svoja, a da budeš nečija, a da ne budeš ničija i svačija...“
Roman govori o problemima...
„Obično žene kažu problem mi je sa mužem, problem mi je sa decom, problem mi je sa prijateljicama, sa platom, sa kvadratima, sa kuvanjem, sa vešom... Najveći problem svih žena je, u stvari, vera u sebe, a deo toga je strah od samoće. I mislim da svaka žena napravi milion loših izbora i grešaka u životu i kao majka, ljubavnica, žena, ćerka, upravo zato što se boji samoće i što nema veru u sebe. Duboko verujem da ženska deca treba da se vaspitavaju tako što im se stalno govori koliko su lepe, pametne i sposobne, a kod nas se to govori sinovima.“
Ritam pisanja Vesne Dedić je jedan roman godišnje...
„Tako je ispalo. Svoj prvi roman sam pisala dugo, u trenutku koji je bio samo meni bitan. U 35-oj godini sama sa četvorogodišnjim detetom, razvela se, podstanar, nemam para nizašta, nemam ljubavi, nemam ničega... Pošto sam završila svetsku književnost i znam dobro šta je književnost, a i novinar sam, znači umem da pišem, tako da sam do svoje 40. svake večeri pisala i tako je nastao roman „Zauvek u srcu“, iz najintimnije psiho-terapeutske potrebe da se ispriča jedna melodrama. Sve posle, pa svi se mi naviknemo na dobro, jer kad sam videla da je taj roman prodat u 100.000 primeraka i da sam postala najdraži savremeni ženski pisac, naravno da mi se to dopalo i da sam sebi rekla da možda mogu da napišem i drugi... I tako smo došli do osmog. U principu svaki svoj roman počinjem da pišem kao novinar i obrađujem jednu veliku novinarsku temu. Zadovoljna sam i što sam uspela da kroz romane provučem mnogo gorućih tema, kao što su biseksualnost, homoseksualnost, ženski sterilitet, ljubomora, deperesija, aneksioznost, usvajanje dece...“
Promocije knjiga nose „obavezu“ gostovanja i stalnog upoznavanja novih i novih ljudi...
„Doživela sam tu privilegiju, od kako sam postala neko čije se knjige čitaju, da me zovu iz svih krajeva Srbije, Crne Gore, Republike Srpske, inostranstva... Ja se prosto susrećem sa ljudima i da nije bilo tih susreta ja bih napisala možda dva romana i to bi bilo to. Ovako posle svake promocije ja zaista odlazim bogatija za neka nova iskustva, jer ne bih znala kome pišem i šta pišem da te žene ne gledam u oči. Tako da mi uvek pričamo o ljubavi, neveri, praštanju, deci, muškarcima, roditeljima, o našim nedoumicama i iz toga ja uvek izvučem neku temu za neki naredni roman.“
Neizbežna tema je, svakako, i emisija „Balkanskom ulicom“. Za petnaest godina emitovanja mnogo gostiju je prodefilovalo emisijom. Ali, neki i nisu...
„Za petnaest godina mnogo se promenilo. Ja, RTS, Beograd, zemlja, mnogo toga se promenilo... Bilo je ljudi koji su bili na spisku planiranih, ali se čekalo, planiralo, a život je to namestio tako da nikad ne budu gosti. Među tim ljudima je Aleksandar Tijanić. Jako mi je žao što nismo napravili tu priču, jer on je čovek koji je obeležio istoriju duha Beograda, ali mi je najviše žao za Đuzu Stojiljkovića. On jeste simbol Beograda i naše mladosti i kada sam ga pozvala da mi bude gost on je rekao da  gleda i voli emisiju, ali da mu je takav trenutak u životu da nema hrabrosti da okreće glavu ka prošlosti. Ja sam to poštovala i nikada ga više nisam zvala... Bilo je i neke dece koja su zbog svojih uspeha gostovala i ja volim da ih nakon 5, 10 godina pozovem i pitam šta se s njima desilo u međuvremenu. Najviše se desilo Mariji Šerifović koja je imala 22 godine kada sam je ugostila. Ili grupa mladića iz Matematičke gimnazije, koji su mi bili gosti pre 7-8 godina. Svi su položili prijemni na Kembridžu, ali nisu imali novaca da to finansiraju. Zahvaljujući emisiji „Balkanskom uilicom“ neki ljudi su našli mogućnost da toj deci obezbede stipendije i za prošlu Novu godinu oni su se svi vratili sa Oksforda i Kembridža kao doktori nauka. To je možda i neki moj najveći uspeh u to smislu.“
Lako je pričati o lepim stvarima i zanimljivim gostima, jer je većina takvih. Ali, dešava se i da se nekad autor pokaje što je nekog pozvao u emisiju...
„Ja imam veliku privilegiju u životu, ne znam ni kako ni zašto, ali nekako ti ljudi koji dođu i sednu za sto u „Balkanskoj ulici“... Nemam odnos prema njima kao prema sagovornicima, već ih nekako gledam u oči, nekako ih osetim. Bilo je situacija da neko bude nervozan, depresivan, nije mu ni do kamera ni do televizije... Ja nikada nisam glumila, nego pitam što si nervozan, što si ljut, jel’ pada kiša, mala je plata... I, hvala Bogu, sve to izađe na lepo. U opisu mog radnog mesta nije ni da budem lepa, ni da budem nasmejana, nego da napravim dobar razgovor. Da li će biti duhovit, tužan, ovakav ili onakav, to zavisi samo od mene i mog sagovornika. Verovatno kad bih radila neki šou program gde mi je obaveza da budemo duhoviti, ja bih imala problema sama sa sobom i ti ljudi bi imali problema i sa mnom i sa sobom, ali i sa gledaocima. Ovako, mislim da je čar „Balkanske ulice“ upravo u tome i da gledaoci to prepoznaju. U toj emisiji nikada niko nikog nije slagao, ni ja sagovornika, ni sagovornik mene i gledaoce.“
Na kraju, šta Vesna Dedić misli o tome koji njen rad će preživeti zub vremena, tv emisija ili knjige?
„Verujem da će preživeti i knjige i emisija, ali mislim da ako se u narednih godinu-dve dana ne desi velika revolucija pre svega u medijima i u našim glavama, da ništa više neće preživeti. Mislim da je ovo trenutno za istoriju duha najgori momenat koji trenutno živi bilo ko od nas, zvao se taj neko muškarac ili žena ili dete, mislim da je zaista pogubnno sve ovo što nam se dešava.“

Нема коментара: