NOVA NAŠA REČ, 6.7.2018.
Aleksander
Simons živi u Nju Jorku, SAD. Radi kao slobodni pisac, konsultant za umetnost i
predavač. Radio je za Diznijevu produkciju, pisao Betmena, Tarzana, Supermena, Skubi
Dua, Arčija, zatim za Diznijeve knjige koje su bazirane na njihovim filmova, avanture
Šerloka Holmsa, nekoliko knjiga za decu, kao i nekoliko pozorišnih komada. Jedan
je od gostiju na ovogodišnjoj 20. Balkanskoj smotri mladih strip autora.
AS:
Za Balkansku smotru stripa sam čuo od Darka koji je ilustrator prošle godine u Moskvi,
na festivalu koji se zove „Komisija“. Mi smo se tamo dobro slagali, ostali u kontaktu
preko društvenih mreža, a nakon nekoliko meseci mi je on preporučio da dođem na
ovaj festival, jer će mi biti lepo i interesantno. I tako, došao sam, bilo je sjajno
i uživao sam ovde ne samo kao umetnik i kao pisac, nego i kao čovek.
NNR:
Živite u gradu koji je, po broju stanovnika, na svom širem području kao tri Srbije.
Kako vam izgleda iz tog ugla festival u jednom malom gradu kao što je Leskovac?
AS:
Prva stvar je da sam ja navikao na male gradove. Puno putujem, puno radim i ne očekujem
da mali grad bude kao veliki. Ovde sam stekao utisak jednog drugarstva, poštenja,
iskrenosti, otvorenosti, bratstva, gde smo mi na istom zadatku i sa istim ciljem.
I to ovde nisu samo ljudi iz Srbije, ovde je jedna internacionalna priča, ljudi
iz raznih zemalja su tu i svi smo došli otvorenog uma, da razmenjujemo iskustva.
Mislim da je ovde napravljena jedna oaza umetnosti.
NNR:
Strip scena u Srbiji i regionu se održava najpre zbog velikog entuzijazma ljudi
koji to vole. Šta bi ste im poručili?
AS:
To mogu potpuno da shvatim i s tim da saosećam. Iako u SAD-u ima mnogo više novca,
veće je i tržište, ipak i tamo postoje ljudi koji su jako strastveni po pitanju
onoga što rade, a nemaju načina da to prezentuju i dostave publici. Prvo, moram
da kažem da smatram da umetnik i autor mora da ostane veran svojim ciljevima i onome
što je sebi zacrtao. Ako hoćeš da pišeš ili crtaš, onda to radi sa punim srcem.
Pod dva, moraju i trebaju da traže što više podučavanja i instrukcija, kako bi postali
još bolji u onom što rade. Pod tri, nađite neku zajednicu koja će podržati ono što
vi radite. To može da bude, npr. zajednica drugih autora, neka grupa fanova koja
veruje u ono što radite... Četvrto, nakon što to uradite krenite da istražujete
van svoje zajednice. Ovo je samo jedan grad u Srbiji, a vi pogledajte i druge gradove,
vidite koji drugi resursi postoje, koja su druga tržišta, šta još možete da iskoristite
u svom radu. Ono što zapravo zadržava autore i onemogućava im da napreduju i vuče
ih nazad je utisak da su usamljeni, izolovani, da nema nikog ko ceni to što rade
i to je ono što mora da se prevaziđe kako bi se napredovalo. Na kraju, morate da
budete spremni da rastete, da uvek napredujete, učite nove i nove stvari, da širite
vidike, da jednostavno budete sve bolji i bolji. Ja često mojim učenicima govorim
da sve stvari koje uče na fakultetima ili gde već, mogu da se profiltriraju kroz
njihov rad, bez obzira da li je to poezija, matematika, istorija, sve to može da
ih učini da budu bolji autori, ali i ljudi.
NNR:
Hoćemo li vas videti u Leskovcu i sledeće godine?
AS:
Ukoliko me pozovete i budem u mogućnosti, svakako ću doći. Voleo bih i duže da ostanem,
da budem više u kontaktu sa ljudima, da upoznam grad i još neke ljude... Ima u Leskovcu
dosta toga što može i treba da se vidi, barem po onome što su mi ljudi odavde rekli.
Нема коментара:
Постави коментар