Kad znate da se ljubav vašeg života budi sa pogrešnom osobom?
I da se u isto vreme nadate da će ipak naći sreću.
Čak i ako to neće biti s vama."
Iz nekog filma sa Vil Smitom
NULTI DAN
- Napiši mi pesmu! - rekla je to potpuno iznenada i pomalo me zbunila. Znala je da sam nekada pisao pesme. Obično, bez neke velike ambicije, slagao sam reči koje su izlazile iz mene.
- Što bih ti to radio? - upitao sam je, više onako, reda radi, da bih dobio na vremenu da nađem razlog da je odbijem, a da se ne uvredi. Nikad nisam pisao pesmu jer je to neko hteo da uradim, već uvek zato što sam ja to hteo da uradim. Plašio sam se da neću da pogodim njenu želju i da joj se to pisanije neće dopasti. Uostalom, retki su oni koji su videli to što sam pisao.
- Nikad mi niko nije napisao pesmu. Volela bih da imam nešto takvo, da znam da je napisano za mene.
- Ne znam šta da ti kažem... Nemam inspiraciju... Mislim, ti si moja najveća inspiracija, ali ne za pisanje pesama, ti si moja životna inspiracija... - lupetao sam, ali je imalo i istine u tome. Stalo mi je do nje, ali smo se dugo, isuviše dugo znali da bih joj odjednom rekao da želim nešto više od nje i s njom. Uvek sam sebi obećavao da ću joj to reći sutra, pa kad dođe sutra onda čekam novo sutra, pa opet sutra i vreme ide. Mada, ruku na srce, plašio sam se da me ne odbije i nastavljao sam da živim u tom planu za sutra koje nikako da dođe.
- Ej, ne seri, milion puta sam te gledala kad se glupirate i pišete pesme! I to su bile jako dobre pesme, stvarno mi se sviđaju. Znaš i sam da neke čuvam.
- Znam, ali kako misliš da se inspirišem ako govoriš reči kao što je “ne seri“. Ja, bre, nisam Bukovski, ja sam riba u horoskopu, kod mene su ptičice, cveće, leptirići...
- Sereš ko foka! Hajde plati i idemo.
- Gde idemo?
- Kasno je, idemo kući. Ja da spavam, a ti da mi napišeš pesmu.
- O, da li ti to sebi daješ na značaju i počinješ da mi uređuješ život? Nešto se ne sećam da si se udala za mene, što aplicira da ne možeš da mi komanduješ. Ili ti hoćeš da se udaš za mene, pa, pošto ne znaš kako da mi se nabaciš i kako da me zaprosiš, počinješ sa “napiši mi pesmu“ - izgovorio sam ovo sa grimasom na licu.
- Čitaš me kao knjigu! – prihvatila je zezanje.
- Pa nemoj tako da okolišaš, budi direktna i kaži mi šta hoćeš, da ne moram da se mučim da pišem... Uostalom, sama si rekla idemo kući. Tvojoj ili mojoj, pitam se?
Nasmešila se i ušla u zgradu, rekavši samo kratko “Ćao, vidimo se!“ Nastavio sam lagano kući i mislio da ispreturam po pesmama i da joj poturim neku, kao da sam baš tu napisao dva minuta pre nego da se sretnemo. To mi je jednostavnije, nego da švraljam po papiru, jer sam rezultat tog švrljanja unapred znao – prazan list. Naime, već par godina je kako ne pišem ništa. Omatorilo se, a nemam ni neku volju da škrabam, našao sam neke druge hobije. A i taj drug sa kojim sam, uzgred, znao da za veče, dok sedimo s društvom, sklepam do nekoliko pesama (među nama - stvarno su bile dobre!) se odselio u Kanadu.
Ušao sam u kuću, po navici pustio televizor da nešto priča, napravio nes i krenuo da listam pesmaricu. Možda i nađem neku... Važno je da je to njena, a i da joj nešto kažem kroz nju, možda shvati...
Zaspao sam listajući tih par stotina raskupusanih listova. Samo mi klonula glava, zadremao sam, onako obučen. TV je pričao svoju priču, tu su se neki natpametovavali, dokazujući da su neshvaćeni politički geniji, a da su oni drugi sve sami lopovi, prevaranti, izdajnici i probisveti.
- Što bih ti to radio? - upitao sam je, više onako, reda radi, da bih dobio na vremenu da nađem razlog da je odbijem, a da se ne uvredi. Nikad nisam pisao pesmu jer je to neko hteo da uradim, već uvek zato što sam ja to hteo da uradim. Plašio sam se da neću da pogodim njenu želju i da joj se to pisanije neće dopasti. Uostalom, retki su oni koji su videli to što sam pisao.
- Nikad mi niko nije napisao pesmu. Volela bih da imam nešto takvo, da znam da je napisano za mene.
- Ne znam šta da ti kažem... Nemam inspiraciju... Mislim, ti si moja najveća inspiracija, ali ne za pisanje pesama, ti si moja životna inspiracija... - lupetao sam, ali je imalo i istine u tome. Stalo mi je do nje, ali smo se dugo, isuviše dugo znali da bih joj odjednom rekao da želim nešto više od nje i s njom. Uvek sam sebi obećavao da ću joj to reći sutra, pa kad dođe sutra onda čekam novo sutra, pa opet sutra i vreme ide. Mada, ruku na srce, plašio sam se da me ne odbije i nastavljao sam da živim u tom planu za sutra koje nikako da dođe.
- Ej, ne seri, milion puta sam te gledala kad se glupirate i pišete pesme! I to su bile jako dobre pesme, stvarno mi se sviđaju. Znaš i sam da neke čuvam.
- Znam, ali kako misliš da se inspirišem ako govoriš reči kao što je “ne seri“. Ja, bre, nisam Bukovski, ja sam riba u horoskopu, kod mene su ptičice, cveće, leptirići...
- Sereš ko foka! Hajde plati i idemo.
- Gde idemo?
- Kasno je, idemo kući. Ja da spavam, a ti da mi napišeš pesmu.
- O, da li ti to sebi daješ na značaju i počinješ da mi uređuješ život? Nešto se ne sećam da si se udala za mene, što aplicira da ne možeš da mi komanduješ. Ili ti hoćeš da se udaš za mene, pa, pošto ne znaš kako da mi se nabaciš i kako da me zaprosiš, počinješ sa “napiši mi pesmu“ - izgovorio sam ovo sa grimasom na licu.
- Čitaš me kao knjigu! – prihvatila je zezanje.
- Pa nemoj tako da okolišaš, budi direktna i kaži mi šta hoćeš, da ne moram da se mučim da pišem... Uostalom, sama si rekla idemo kući. Tvojoj ili mojoj, pitam se?
Nasmešila se i ušla u zgradu, rekavši samo kratko “Ćao, vidimo se!“ Nastavio sam lagano kući i mislio da ispreturam po pesmama i da joj poturim neku, kao da sam baš tu napisao dva minuta pre nego da se sretnemo. To mi je jednostavnije, nego da švraljam po papiru, jer sam rezultat tog švrljanja unapred znao – prazan list. Naime, već par godina je kako ne pišem ništa. Omatorilo se, a nemam ni neku volju da škrabam, našao sam neke druge hobije. A i taj drug sa kojim sam, uzgred, znao da za veče, dok sedimo s društvom, sklepam do nekoliko pesama (među nama - stvarno su bile dobre!) se odselio u Kanadu.
Ušao sam u kuću, po navici pustio televizor da nešto priča, napravio nes i krenuo da listam pesmaricu. Možda i nađem neku... Važno je da je to njena, a i da joj nešto kažem kroz nju, možda shvati...
Zaspao sam listajući tih par stotina raskupusanih listova. Samo mi klonula glava, zadremao sam, onako obučen. TV je pričao svoju priču, tu su se neki natpametovavali, dokazujući da su neshvaćeni politički geniji, a da su oni drugi sve sami lopovi, prevaranti, izdajnici i probisveti.
OTRCANE FRAZE
“Napiši mi pesmu“, kažeš
i misliš da to meni lako je
kao da tu ne ide deo mene
kao da ne praznim baterije
“Ubaci mi ime u stihove“,
misliš da sve mogu za tebe
jer volim da se igram rečima,
a ne znaš da najteže govorim
i preko usta prevaljujem one reči
koje čine najprostije rečenice
“U kojoj tvojoj pesmi se nalazim“,
pitaš, jer znaš da negde te ima,
ali sigurna budi neću ti reći,
jer čemu bi onda služile tajne,
ovako mi je, ipak, sigurnije,
čuvam sebe od raznih gromova!
“Napiši mi pesmu“, kažeš
i misliš da to meni lako je
kao da tu ne ide deo mene
kao da ne praznim baterije
“Ubaci mi ime u stihove“,
misliš da sve mogu za tebe
jer volim da se igram rečima,
a ne znaš da najteže govorim
i preko usta prevaljujem one reči
koje čine najprostije rečenice
“U kojoj tvojoj pesmi se nalazim“,
pitaš, jer znaš da negde te ima,
ali sigurna budi neću ti reći,
jer čemu bi onda služile tajne,
ovako mi je, ipak, sigurnije,
čuvam sebe od raznih gromova!
Нема коментара:
Постави коментар