Režiser. Scenarista. Glumac. Pisac. Profesor. Kolumnista...
NNR: Drugu
polovinu prošlog veka su, vaši roditelji, Olivera i Rade Marković obeležili
svojim umetničkim radom. Koliko su uticali na vaše opredeljenje, jesu li se
mešali u odluke, rad...
Možete
pretpostaviti da su oni bili pametni ljudi, a to znači da se nisu mešali u moj
rad. Ja sam svoju profesiju izabrao, sad to mogu reći, iz čistog snobizma. Imao sam 18 godina i posao filmskog reditelja
mi se činio jako interesantnim, ali
zašto sam to uradio tada nisam znao. Kasnije, tokom života, imao sam nekoliko
prilika da to preispitam i da ponovo polažem prijemni ispit sam sa sobom i onda
sam ostao u tom poslu. Imao sam trenutke kada sam razmišljao da li sam za to,
pošto sam ušao u sve to iz snobizma, da li ima smisla nastaviti... Nekako sam
to prevazišao, ali moj otac i majka nikad se nisu mešali. Otac mi je pomogao
tako što me je odvezao na studije u Prag, ostavio mi manju sumu novaca koja je
trajala nekih dva meseca, a za ostalo sam se ja snalazio. I ta činjenica, da
sam živeo sam u stranoj zemlji, čiji jezik nisam znao i u studentskom domu,
socijalističkom, a pre toga sam sasvim lepo živeo u Beogradu, to mi je učinilo
mnogo da ja naučim da se sam borim za život i da sam krojim svoju sudbinu, da
sam odlučujem šta sam ja. Tako da je to bilo bitna činjenica da se nisu mešali
u moj život, jer, znate, ljudi misle roditelju su neki uspešni umetnici, tako
veliki umetnici pa će i deca, oni ih gurnu ili im kažu kako se to radi. Prvo
niko ne zna kako se to radi, a drugo to guranje ne pali, jednostavno ne
funkcioniše. Svet je pun neuspešne dece uspešnih umetnika. Znate, kad bih vam
nabrojao sva imena dece poznatih umetnika koja su istrulela u pokušajima da sami
nešto ostvare to bi trajalo...
NNR: U Vašim
filmovima su igrali vaši roditelji. Da li ste tokom rada zaboravljali da ste
porodica ili je bilo mešanja u rad u stilu „Ćuti mali, nemaš ti pojma“ ili
„Tata, mama ne radi se to tako...“
Znate, film je
do te mere teška rabota, da vi posle pet minuta rada na filmu zaboravite na te
porodične relacije i počnete da rešavate probleme koji su umetnički i
stvaralački. To su zajednički problemi, jer je film zajednička umetnost. Drugo,
reditelji nisu neki koji izdaju naređenja, glumci nisu robovi koji bespogovorno
slušaju. To je jedna fina relacija poverenja, davanja i primanja i da toga
nema, onda ne bi bilo ni glume. U krajnjoj definiciji reditelji su publika. Pošto
se film snima mašinom, onda su glumci ti koji glume na parče, sad se snima
početak, pa kraj, pa sredina... moraju
da imaju nekog ko će da ih odgleda i da im pruži uverljiv dokaz da je to što su
radili dobro ili ne. I reditelj, ako je dobar, onda je on publika. Glumci to
osećaju, znaju to. Ja sam odrastao sa glumcima i ja sam bio dobra publika, što
mi je olakšavalo rad...
NNR: Radili
ste kao režiser, kao scenarista, kao glumac, čak i kao montažer... Nije li to
velika svestranost, da u svakom tom segmentu nađete sebe?
Ja sam i pisao
pozorišne komade, 34 godine bio profesor na Fakultetu dramskih umetnosti i
režije... Radoholik sam popriličan. Sad sam bio na odmoru i nosio sam kompjuter
i radio. To možda i nije baš tako dobro, ali ja ne mogu da se npr. deset dana
otkačim od svega, da budem deset dana slobodan čovek koji će da pliva, sedi u
kafiću i pije kaficu. Ne, ja sam pola dana plivao i sedeo u kafiću, a pola dana
sedeo za kompjuterom i radio. To mi je i vrlina i mana. Znam da sam mnogo
izgubio time, ali sam mnogo i dobio.
NNR: Zašto
film gubi publiku u bioskopima?
Promenile su
se okolnosti pojavom televizije, pa interneta, itd. Mediji su se potpuno
promenili. Nemoguće je vratiti publiku u onaj klasičan bioskop, kao što su „20.
oktobar“ ili „Kozara“ (bioskopi u Beogradu, koji više ne postoje – prim. I.S.)
Moguće je prilagoditi se. Ja sam uvek bio fleksibilan. Kad se pojavio prvi
kompjuter, Spektrum, ja sam ga kupio i počeo da ispitujem tu mašinu. Vrlo je
bitno da pratite razvoj medija i da učestvujete u tome. Svi se ponašaju kao da
je došlo do nekog ubistva filma, kao da je to neki mrtvac. A on nije ubijen, on
je samo promenio formu, taj dramski način izražavanja. Najviše u tehnološkom
smislu. Danas imate digitalne mogućnosti, kakve nisu postojale nikada. Ako
hoćete, kupićete jedan foto-aparat od 1200 dolara koji ima dobar video i
uzećete lap-top računar i napravićete film. Problem je što nemate gde da ga
prikažete. To je druga priča. Ali, film je moguće napraviti. Svako danas može
da napravi film u kućnoj radinosti, sa prijateljima, bez pravih glumaca,
produkcije, dekora, zvuka...
NNR: Pored
rada na filmu, pisali ste i knjige, kolumne...
Ja to shvatam
kao jednu delatnost. U mojoj glavi je to sve jedno isto. Samo su izražajna
sredstva različita, tehnički je to drugačije. Uzmimo da sam ja desetobojac, da
radim to kao što rade desetobojci. Neko voli samo da bude šprinter, neko baca
kladivo, skače, a ja radim sve. I to je moj način, meni je u glavi da se bavim
atletikom ili dramskom umetnošću, kako god hoćete. Ne kažem da je moj prilaz
stvarima bolji nego kod drugih, jer postoje reditelji koji su čitavog života
snimali jedan jedini film. Klod Šabro je, recimo napravio 80 vrlo sličnih filmova
i svaki je vrlo interesantan, ali se stalno ponavljao. Ja recimo nikad nisam
ponovio svoj film, napravio neki koji je sličan prethodnom. Kad sam napravio
„Specijalno vaspitanje“, onda sam uradio „Nacionalnu klasu“ koji nikakve veze
nema sa prethodnim. Pa „Majstori, majstori“ koji takođe nema veze, zatim
„Tajvanska kanasta“, „Variola vera“ itd. To su sve žanrovski i stilski potpuno
različiti filmovi. Meni je jednostavno dosadno da se bavim jednom te istom
stvari čitavog života. Ja čim nešto uradim, ja to zakopam i zaboravim, kao da
nije ni bilo.
NNR: Ima li
neki scenario koji ste pretočili, ali niste pretočili u film?
Imam mnogo i
mojih scenarija koje nisam pretočio u film. Sad sam godinu i po dana potrošio
spremajući materijal za film koji se zove „Goli otok“ i nikad to neću snimiti,
jer nema ko to da finansira. Imam nekoliko scenarija u podrumu koji su bolji od
onog što sam uradio. Ali, jednostavno nisu bile okolnosti. Vi radite ono što
možete, a ne što želite. Naš posao je takav, radite, pokušavate, pokušavate i
jednog dana vam, možda, uspe. Zato neupeh ne smete da shvatate tragično, jer je
to takav posao.
NNR: Da li je
danas teže snimiti film nego, npr. pre 30 godina?
Jeste, jeste.
Opšte okolnosti su vrlo loše. Država ne pomaže film, nema bioskopa, tako da je,
zapravo, od tržišta i nekog mecene koji se zove država nemoguće dobiti novac. Tako
da je svaki film neviđena avantura oko finansiranja.
NNR: Zbog
filma „Turneja“ bilo je napada na Vas, proglasili su vas osobom koja je snimila
antisrpski film...
Imao sam više
napada, npr. u radnji me je jedan mladić napao, skoro fizički, krenuo da vređa.
Ne možete vi da dirate teme koje su tako škakljive, a da pritom ne dođe i do
problema. Čak sam ja u filmu citirao Frojda, koji ima objašnjenje za te
šovinističke i nacionalističke ispade. On to zove narcizam malih razlika. Ukratko,
zašto mrzite nekog ko je Hrvat i Hrvat mrzi vas? A ne mrzite Eskima, Mongolca
ili nekog ko je mnogo različitiji od vas? Zato što je to vrlo bitno, da taj
koga mrzite bude veoma sličan vama. Radi se o mehanizmu da vi imate problem
koji ne možete da rešite sami sa sobom, niste sposobni da to razrešite. Onda
nađete nekog ko vam je veoma sličan, a ipak malo različit i prebacite na njega
svu mržnju. I on je kriv za sve. Neki vaš dvojnik u ogledalu. Tako za svakog
Srbina je Hrvat ili za Hrvat Srbin je sjajan primer, nešto što sam ja, a on je
neko drugo đubre... Tako ja to shvatam, akademski, nemam nikakav emotivni problem
sa tom mržnjom. To je patologija, jednostavno objašnjiva, ali koja ne amnestira
nikog. Jer ne možete da amnestirate nasilje.
NNR: Šta novo
spremate?
Od moje knjige
spremam jedan pozorišni komad s pevanjem. Biće to jedna zgodna pričica i
predstavljaće i jednu malu istoriju šlagera. Priča počinje 1939, završava se
1958. godine i biće obuhvaćeni predratni, ratni kao „Lili Marlen“ i posleratni
šlageri, Vojkan Popović, moja majka i tako to... Biće to jedan vrlo zabavan, a
opet vrlo dubok presek istorijata jedne pozorišne trupe. Tema je kako nastaje i
kako umire jedno pozorište.
P.S. Tekst iz "Nove Naše reči" obajvljen 19.09.2014.
Нема коментара:
Постави коментар