Ivan Ivanović je rođen 1936.
Oplemenio je srpsku literaturu sa preko trideset izdanja. 1972. objavio roman „Crveni
kralj“ koji je njegov život odveo neplaniranim putem, jer je zbog tog romana ostao
bez posla profesora književnosti u kuršumlijskoj Gimnaziji i dobio dve godine zatvora
zbog „krivičnog dela povrede ugleda države, njenih organa i predstavnika koje je
počinio objavljujući roman“. Devedesetih godina bio aktivni član Demokratske stranke
iz koje se isčlanio 6. oktobra 2000. Trenutno promoviše „Partizane“, treću knjigu
trilogije „Narodna buna“.
NNR: Golgota koju ste prošli
zbog knjige „Crveni kralj“ iz današnjeg ugla, 40 godina kasnije, je prosto neshvatljiva.
Kako vama to izgleda danas?
I.I.: Slažem se da iz današnjeg
ugla to izgleda benigno, beznačajno. Ništa tu nije toliko opasno za robiju, ali
svaka knjiga, svaki akt čovekov ima vreme, nikako ne možeš da izdvojiš jedan događaj
iz vremena. U to vreme to je bila bomba, a danas to uopšte nije tema. Mene je ta
knjiga i napravila i uništila, ali mi je i dala smer. Posle te knjige sam čvrsto
odlučio da budem pisac. Ne tamo neka nauka, neka profesura, nego da budem baš pisac,
pa šta bude. Ono što sam uradio je da sam sebe istiskao kao sunđer, odnosno sve
što sam mogao ja sam iz sebe izbacio.
NNR: U svojim knjigama se isključivo
držite ovog našeg kraja, kraja gde ste rođeni...
I.I.: Ja za drugi kraj ne znam
U Beogradu sam izbeglica, stranac, ja ne mogu da pišem o Beogradu kad ne poznajem
grad. Ovde sam odrastao i jug poznajem i nosim ga u damarima! U životu moraš da
radiš ono što najbolje znaš. Ja ovo znam i retko ko od mene u mojoj generaciji književno
bolje poznaje ovu temu. Ako neko može nešto od tebe bolje da uradi, onda ti ne treba
to da radiš. U tom smislu se verovatno nadovezujem na Boru Stankovića i Stevana
Sremca koji su bili veliki pisci. Bora, npr. sem Vranja ništa nije znao. To što
je živeo u Beogradu nema veze. Zato je to i moje interesovanje, jer je to teren
na kom sam najjači.
NNR: Sin ste četničkog majora
koji je poginuo u drugom svetskom ratu. U svojim delima pišete i o četnicima i o
partizanima i doživljavate opet golgotu, jer vas kritikuju i prozivaju i jedni i
drugi.
I.I.: Neka napadaju. Sada više
nije ni važno. Onda je bilo opasno jer je bila velika represija. Sad je došlo ono
vreme kad možeš da laješ i da te niko ne zapaža. Opet, ne znam šta je gore? Kad
te neko napada, kad te goni on te i uvažava. Zamisli, jedan pisac iz Kuršumlije
koji nema veze, profesor za koga niko živi ne zna, odjedanput se nalazi u centru
nečega! Sad sam došao u situaciju da sam izdajem knjigu. Više uopšte knjiga nije
važna i meni lično je onda bilo bolje. Bila je represija, ali sam znao gde sam,
šta sam, šta radim, mada sad sam u starosti pa ne znam nove generacije kako će da
prođu. Opet, ja sad ne razumem šta mi uopšte radimo. Ono što je izvesno je da je
ovo jedno veliko propadanje, osipanje, ali možda će iz tog pepela i da se stvori
nešto. Bez mene, ja ću da odem do tada!
NNR: 1972. ste ostali bez posla,
a onda ste 2003. postali pomoćnik ministra kulture. Da li ste to doživeli i kao
neki trijumf, možda satisfakciju, jer vas je država ostavila bez posla, a onda vas
država zaposlila na tako visoku funkciju?
I.I.: Nije to ista država. Nisam
tu funkciju prihvatio samo zbog materijalnih razloga. Opet, tridesetak godina nisam potpisao platni spisak!
Ja sam to doživeo kao određeno priznanje i rehabilitaciju! Tada još nije postojao
Zakon o rehabilitaciji i mene je neka vlast, a u to vreme je to bio SPO čiji član
nikad nisam bio, pozvala i ukazala mi priznanje na tome što sam godinama imao stav
i bio dosledan. Meni je to bila satisfakcija! Svestan sam ja da je svaki pravnik
pozvaniji od mene da se bavi državnim poslom, znao sam da ne mogu ništa da promenim!
Uostalom, šta može pomoćnik koji i ne raspolaže finansijama? Ja nisam dirao ministra,
on nije dirao mene i tako su prošle tri godine. Da li sam bio u politici? Bio sam
u poslu, ali u politici koja odlučuje nisam bio. Više sam odlučivao dok sam bio
član Demokratske stranke, ali sam odmah došao u sukob sa birokratijom! Gorica Mojović
i društvo prešlo iz komunizma i odmah smo se sukobili oko načelnih stvrai! Đinđić
nije hteo da se izjasni! Bio sam disident u DS-u! I kad su oni došli na vlast, ja
sam seo, napisao pismo „Nisam hteo ranije da istupim iz prostog razloga što sam
voleo da pobedite. Sad kad ste pobedili – upropastićete sve!“ Bio sam prorok! Na
žalost, ta opozicija je stvorila sistem gde mnogi misle da je bolji bio komunizam!
To je katastrofa za demokratiju, ako ljudi priželjkuju jedan takav sistem.
NNR: Da li za vas može da se
kaže „Jednom disident, uvek disident“?
I.I.: Neko od novinara je napisao
„Večiti disident“ i mislim da je to najtačnija karakteristika. Znači, čovek koji
se ne slaže. Neko to kaže konfliktna ličnost! Pa i neka sam. Ne može neko tek tako
da me ubedi zato što obećava, nešto priča... Moram ja to da proverim! Čim uđeš u
proveru, tog momenta se sukobljavaš sa vlašću jer svaka vlast je velika prevara!
NNR: 2009. je sud doneo odluku
o vašoj rehabilitaciji, ali i tu postoje neke začkoljice i apsurdi...
I.I.: Meni politička rehabilitacija
nije bila potrebna, jer je moje delo ostalo! Dobro je što su poništene te presude,
ali taj zakon sadrži još jednu stavku koju ova država ne priznaje. To je rehabilitaciono
obeštećenje i ja se zbog toga sada sudim sa državom, jer ako sam rehabilitovan onda
treba da me obeštete! To ova vlast i Ministarstvo pravde odbija, odnosno odbijaju
da primene zakon! Nema nekog obrazloženja, možda što nisam bio u zatvoru... Tamo
postoji član 26 koji je vrlo precizan, međutim Ministarstvo pravde ne želi da ga
prizna. Verovatno čekaju da umrem, kao ono o rehabilitaciji četnika, donet je zakon
da su bili antifašistički borci. Ne mogu ja da ubedim Žiku Stojkovića i Rakića,
svaka čast njima, oni tako misle, ali četnicima je priznato da su antifašisti i
da li je jedan od njih dobio penziju? Nije nijedan, a borci još uvek imaju penzije!
To je jedna velika nepravda i, na žalost, demokratska vlast je sve učinila da ne
primeni zakon! Godine čine svoje, sve je manje onih koji imaju pravo an tu penziju...
Ali, ja moram da se i dalje borim! Kao onaj Hemingvejev ribar! Neka mi isplate,
odmah pristajem da to dam nekom sirotištu! Važno mi je da se izborim za princip!
Lično mi ništa ne treba, živim skromno, penzija mi pokriva elementarno i meni je
to dosta. Važan mi je princip da država ne progoni one koji ne misle kao ona!
NNR: Da li sebe doživljavate
kao nekog ko juri vetrenjače, kao nekog ko ispravlja krivu Drinu...?
I.I.: Ne! Ali, sve to stoji!
Ja sam se, na primer, jako puno bavio Radetom Draincem, pesnikom! On je bio najbuntovnija
ličnost u celokupnoj našoj književnosti. On je svoj život doživljavao kao jednu
veliku borbu za istinu, za pravo čoveka. Možda svega toga ima i kod mene, ali ja
sam skroman. Ne što hoću, nego me je život na to naterao. Važno mi je da delo napišem,
da ga završim. Ne mogu da kažem me sudbina ne interesuje, ali na to ne mogu da utičem!
Ja sam svoj život posvetio literaturi. Nema meni drugog života, sem u literaturi!
Kao sveštenik, kaluđer koji veruje u Boga i čitav život provodi u manastiru! Ja
sam život proveo u literaturi i sve drugo mi nije bilo važno.
NNR: Na kraju, da malo pogledamo
u budućnost. Kako vi vidite našu zemlju i šta lično planirate?
I.I.: Ja sam pristalica Evropske
unije. Nisam za to da se izdvajamo od drugog sveta. Mi smo stari, evropski narod
sa mnogo kvaliteta koji mora da uredi sopstvene odnose. Jesmo pogubili za vreme
Miloševića sve što se moglo, ali to se više ne može vratiti! Taj ko sad zagovara
nove ratove nema pojma! Znači, vidim Srbiju pre svega kao pravnu i uređenu državu!
Ako Evropa bude kvalitetna i Srbija će biti takva! Evropa još uvek nije formirana,
još se ne zna šta je to unija, još to nije sređeno. Voleo bih da idemo demokratskim
putem. Nikakav ekstrem, nikakav komunizam! To su za mene dve najopasnije stvari.
Planiram da napišem još samo
jednu knjigu i na njoj već radim. Fasciniraju me i opsedaju tri pisca: Sremac, Domanović
i Bora Stanković! I do kraja ću da radim esej o njima! Sve što sam uradio dugujem
njima! Oni su pre mene sve uradili, ja sam došao na gotovo. Bilo je to vreme kad
su malom Srbijom koračali veliki ljudi! Sad Srbijom niko ne korača, nema hrabrih
ljudi, nema pobune, po prvi put nema bune! Zato se moje knjige zovu „Narodna buna“!
Bunu smatram najvećim dostignućem ljudi! Ljudi neće da trpe okupatora, bre! Ne treba
da trpe ni svoga, jer te i tvoja vlast okupira! Ja sam već bivši čovek, voleo bih
da dođu mladi koji se ne mire! I verovatno će da dođu, mora da dođe jedna druga
generacija koja neće da prihvati ovo stanje! Bio bih prezadovoljan da dođe, ali
ja da je vidim neću!
Нема коментара:
Постави коментар