понедељак, 12. септембар 2016.

PETAR JANJATOVIĆ, AUTOR EX JU ROK ENCIKLOPEDIJE: KNJIGA KOJOJ INTERNET NIŠTA NE MOŽE



NOVA NAŠA REČ, 26.08.2016.



Skupiti na jednom mestu podatke o nekih 400-500 bendova koji su više-manje obeležili rok istoriju na ovim prostorima je zaista sizifovksi posao na koji se odlučio rok novinar Petar Janjatović. Posle nekoliko godina prikupljanja materijala knjiga je objavljena 1998. godine. Ovih dana izašlo je četvrto, dopunjeno izdanje, čime, može se reći knjiga postaje punoletna. Svaki punoletnik za sebe misli da sve zna, tako da je zanimljivo pitati autora da li i njegova knjiga sve zna?
PJ: Knjiga je završena polovinom aprila, a iz štampe se pojavila krajem maja. U tih mesec i po dana sam dopisao gomilu stvari, tako da priznajem da ova knjiga ne zna sve. Pritom se ne radi o dešavanjima pošto je knjiga otišla u štampu, nego o stvarima o kojima sam retro saznao. Krajem juna sam bio u Zagrebu, jer je Croatia records pravila promociju nekih svojih izdanja, pa su tu skupili slovenačke, srpske, bosanske muzičare i novinare, napravili jednu lepu žurku gde se uvek razmeni gomila informacija. Tako da definitivno ne zna sve, jer se uvek sazna nešto što se dopisuje i dodaje.
* Prosto je neverovatno koliko politika meša prste u sve, pa čak i u enciklopediju rok-muzike. Janjatović je imao neprijatno iskustvo na ulici pre desetak godina, gde mu je neki prolaznik „obećavao“ da će mu suditi srpski narod, jer u knjizi nema nijedne grupe uz Republike Srpske. To nije tačno, ima ih nekoliko, ali šta da se radi. Možda je čovek mislio na period pre 90-ih prošlog veka, što dovodi i do pitanja šta je uslov da bi se neki bend našao u enciklopediji?
PJ: Veoma je teško napraviti tu liniju i time se mučim od kako sam krenuo da pravim taj imaginarni sadržaj. Tih ranih 90-ih sam skupio kompletnu muzičku štampu koja je u Jugoslaviji izlazila i krenuo da sve to listam, sortiram, popisujem. Jedan od kriterijuma je bio zastupljenost određenih grupa u medijima. Ako smo mi kao novinari prepoznavali da je tada bilo bitno pisati o nekome, onda je tu kraj. Naravno da je bilo tu i nekih grupa koje su bile u medijima, ali ih ja nisam stavio u knjigu, jer sam se trudio da u okviru određenih žanrova izvučem samo najreprezentativnije predstavnike. To je, opet, vrlo subjektivna stvar. Zatim, i tiraž je veoma bitan. Sa druge strane, stavljao sam neke totalne andergaund grupe, koje vrlo malo ljudi zna, ali ja znam da su radili kvalitetne stvari, jer ovu knjigu negde doživljavam i kao vodič, kao rokenrol za početnike, da nekome sugerišem šta je sve postojalo i šta bi sve moglo da bude zanimljivo. Treća grupacija su oni koji nisu imali neki veliki medijski odjek, ali su na ovaj ili onaj način uticali na druge generacije. Naravno, deo ovoga je sigurno podložan kritici i siguran sam da bi svako napravio jedno 70-80% isti sadržaj, dok bi ostalo bila sasvim druga priča.
* U ozbiljnim zemljama ovakve enciklopedije rade čitavi timovi. Kako to izgleda iz ugla onog koji, uglavnom, sve mora sam da radi? Koliko puta se čovek predomisli, upita da li vredi nastaviti rad, kako treba da izgleda knjiga...
PJ: Pokojni Dražen Vrdoljak mi je priznao da je tri puta pokušavao da to napiše i odustajao jer, kako je rekao, to nema kraja. Pritom je taj pokušaj bio negde 86/87 godine. Lično, dok sam to pisao nisam uopšte bio siguran da ću to izgurati kao knjigu, ali mi je to bio neki hobi, neko bekstvo od dnevnika, dnevnikovog dodatka, svega onoga što smo imali 93-94-95-96. Taj rad mi je bio odličan izgovor da ne učestvujem u tadašnjoj stvarnosti, barem ne više nego što je neophodno. Iz današnje perspektive mi to ne izgleda kao naporan posao, ali je oduzelo dosta vremena i čini mi se da je vredelo. Doživljavao sam svakakva stanja, porodica je trpela... Bilo je situacija kad naletim na neke opskurne tekstove gde nađem zaboravljene podatke, što me ispuni saznanjem da sam nešto dobro uradio. Ujutru palim kompjuter da vidim da li to zaista ima neku težinu kako sam ga ja u prvi tren doživeo... Bilo je teško proveravati informacije, jer je rat na ovim prostorima bio uveliko u toku. Nije bilo moguće fizički otići u Zagreb ili Sarajevo, telefonske veze nisu radile. Svodilo se na susrete u inostranstvu, na dojavljivanje informacija preko prijatelja i slično. Danas je sve to mnogo jednostavnije, postoji internet, mnogo brže i lakše se razmenjuju informacije. Poslednjih godina su se pojavili i neki zaista precizni sajtovi na kojima sam nalazio vrlo precizne podatke. Sa Vikipedijom je, opet, drugi slučaj, jer najčešće tu autori pišu sami o sebi. Ako tamo tražiš informacije, ispada da je u Jugoslaviji retko bilo benda koji je prodao manje od 100.000 ploča. Čak sam nalazio zaista netačne informacije, jer sam to lično proveravao. Treba biti oprezan. A i sami muzičari pričaju razne priče, pa onda moram da ukršteno istražujem, npr. priču basiste i gitariste i bubnjara.
* Kako, kao neko ko decenijama prati rok scenu, gleda na klince koji danas učestvuju na raznoraznim takmičenjima u pevanju u raznoraznim tv-emijisama?
PJ: Takvih takmičenja je bilo oduvek, od nekih ranih 50-ih godina. Radio Beograd je 60-ih godina imao čuvenu emisiju „Studio 6 vam pruža šansu“ gde su dolazili mladi i talentovani pevači. Ali, ovo je postalo jako devijantno, jer se pretvorilo u formiranje malih kopija. To je najgora stvar koja može da se desi nekom ko želi nešto kreativno da radi, da od malih nogu krene da proba da bude kao nešto. To je kao što mi kažu na koncertu Cece, jer nikad nisam bio pa ne znam, u prvih 50 redova su klonirane male Cece. To stvarno zvuči virtuelno, to je zombi publika. Svi ti rijaliti programi vaspitavaju decu da budu mala Bijonse, mala ovo, mala ono u nadi da će jednog dana biti velika. Ali, neće biti velika ona, nego će biti velika kopija. To je zastrašujuća stvar. Mladi moraju da shvate da je mnogo bitno biti svoj. Ja sam, dok sam bio u žiriju „Idol-a“ pokušavao da to takmičarima i objasnim, da shvate šta je obrada, a šta sviranje tuđe pesme.
* Kao predstavnik zagrebačke diskografske kuće „Dallas records“ ima uvid i u to ko to danas kupuje diskove...
PJ: I dalje se kupuju diskovi, kupuju se i vinili, ali to nije ni približno nekadašnjim tiražima. Point blank se, na primer, dobro prodaje. Diskove kupuju zaljubljenici i, lično mislim, da se kupuju na poklon. Disk i knjiga su i dalje adresovan poklon, ti razmišljaš o osobi kojoj to poklanjaš, kakav joj je ukus, o čemu razmišlja, kakvu emociju ima. Struktura kupaca je dosta stara (smeh), što je tužno, ali tako je kako je. Najbolji primer je grupa SARS, na čijem koncertu, gde je bilo 5000 ljudi, prodato samo pet diskova. I to se radilo o disku koji je objavljen nedelju dana ranije, još uvek ga nigde nije bilo.



Dimitrije Vojinov, danas cenjeni dramaturg, je u recenziji za jedno od prethodnih izdanja Eks Ju rok enciklopedije napisao, između ostalog, i da „Ovoj knjizi internet ništa ne može“. Petar Janjatović kaže je to doživeo kao veliki kompliment.

„Zahvaljujući knjizi, ja se i u ova moderna elektronska vremena bavim starinskim načinom novinarstva. Zato i kažem da  ta vremena samo mogu da mi tvitnu pod vindouz.“


Нема коментара: