GRČKA 2016. IZ MOG UGLA

NOVA NAŠA REČ 09.09.2016. (Napomena: malo sam preuredio tekst, da bude za blog, dodao neke slike i tako to...)

Eto, konačno sam i ja letovao u Grčkoj. Nekako se nikada nije poklopilo vreme, želje, društvo i slično da letujem tamo. Sve do ovog leta. A i to je bilo neplanirano. Poziv prijatelja iz košarkaškog kluba Aktavis akademija da idem sa njima na njihove radno-pripremno-opuštajuće treninge i utakmicu sa Iraklisom u Solunu. Ima mesta, a i treba im vođa puta, pa da spojimo lepo i korisno. I tako, krenemo... Generacija 2003/2004, dve malo starije košarkašice i ja u autobusu krećemo u organizaciji turističke organizacija „Bavka turs“...

Već na granici sam se pokajao! Tri sata dreždanja na izlaz iz Srbije! Kao da čitava zemlja krenula da se seli na jug! Nekako prolazilo vreme dok sam slušao radio-prenos košarkaškog polufinala na Olimpijskim igrama između Srbije i Australije... Naši ubedljivo pobeđuju, igraće finale, što olakšava čekanje, ali nakon utakmice mi je došlo da siđem iz autobusa i vratim se pešice u Leskovac. Ali, upisan sam na listu grupe koja ide u Grčku, nisu mi deca, pardon, mlade košarkašice, krive što bih ja sve odmah. Izađosmo iz zemlje, a onda još skoro sat vremena čekanja da uđemo u Makedoniju... ’bemti granice i ko ih izmisli...

Srećom, u Grčku ulazimo bez zadržavanja, stižemo u Nea Kalikratiju, naše ciljno odredište, smeštamo se po sobama hotela Birdas negde oko podneva i trk na plažu, šta bi drugo! Pa došli smo na more!

Narednih dana meni kao vođi puta lako, ne moram da treniram, pa vreme provodim izležavajući se i čitajući na plaži...

Utakmica sa Iraklisom u Solunu

 Nakon svakodnevnih treninga, u koje se računalo i plivanje, a ne samo trčanje i rad sa loptom, krećemo za Solun. Protivnik ekipa Iraklisa, jer džabe trening bez utakmice!

U dvorani jedan poznati lik, Miroslav Raičević, bivši igrač Crvene zvezde, Arisa, Panionisa... Upravo završava trening kao trener mlađe selekcije Iraklisa i otkriva da je dugo, već desetak godina u Grčkoj i da polako ulazi u trenerske vode.

Počinje i dugo očekivana utakmica Aktavis akademije sa Iraklisom. Iako su domaće igračice bile generacijski starije jednu-dve godine, pokazalo se da to ništa ne znači, kao i visina koja je njihova prednost. Mlade nade Aktavis akademije su im parirale kad god su igrale organizovano i dosledno sprovodile preporuke trenera Vladana Stojiljkovića. Čim bi se neka „uspavala“, već je bila druga priča. Na kraju, sportski pozdrav i planovi i dogovori za posetu Iraklisa Leskovcu.

Trener Stojiljković kaže da je zadovoljan.

„Na momente smo igrali odlično, a onda „padali“. To je razumljivo, ipak smo pomalo i umorni. Plivanje i sunčanje u kombinaciji sa trčanjem čini svoje. Sam rezultat nismo ni pratili. Namerno smo izbegli brojanje koševa, jer bi to ovu trening utakmicu odvelo u sasvim drugom pravcu. Namera i nas i domaće ekipe je da vidimo koliko možemo i gde se u ovom trenutku nalazimo. Ali, cilj je postignut, a to je da ova ekipa razvija timski duh. Devojke nisu samo tim na terenu, nego i u hotelu, jer kao što na terenu mora da se zna ko šta radi, tako smo napravili organizaciju i u sobama. Zna se ko kad pere sudove, čisti, iznosi đubre.“

Nea Kalikratija i prvi prst

Tridesetak kilometara od Soluna smešteno je mestašce Nea Kalikratija. Kako mi rekoše domaćini, imaju oko 4000 stanovnika zimi, a leti bude i do 15.000. Nema neke velike gužve, peščane plaže, more toplo i mirno. Osećam se kao kod kuće, ima dosta papirića, praznih plastičnih flaša i kesa bačenih unaokolo. Još ako se odlučite da šetate izvan mesta, shvatićete da su naši čistači ulica zlato spram ovih ovde. E, sad, filozofsko pitanje ko ostavlja toliko đubre, jer je mnogo naših tamo, a malo je bilo vremena da istražujem tu temu.

Prvo što udara u glavu, tačnije džep, su cene! Obrok u restoranima se kreće od 3-10 evra. Giros od 2,5 evra pa naviše, kako gde naletite. Ali, zato je najjeftinija kafa 2 evra, sokovi su 3, pa izvolite. U prodavnici najjeftinije voće su breskve i nektarine, oko 1,2-1,5 evra, jabuke od 1,5-2, lubenice 0,4, grožđe 1,8, banane 2 evra... Paradajz 1,5-1,8, kao i krastavac. Mleko u litarskom tetrpaku od 1,2 pa naviše... Interesantno je da koka-kola i pepsi se teško nalaze. Imaju one „prateće“ varijante, odnosno lajt, tvist i slične kombinacije, ali običnu koka-kolu ili pepsi imaju na kašičicu. Ako ste raspoloženi možete da prošetate do Lidla,  on je par kilometara udaljen. Tamo je pola kila prženog kikirikija 2,85 evra, a koka-kola od 2 litra 1,8 evra. Ako je ima.

Jednodnevni izlet sa trenerom Stojiljkovićem je nadoknadio sve moje propuste tokom ovih godina, barem što se tiče tog prvog prsta. Video sam mesta na kojima su letovali mnogi moji prijatelji. Polihrono, gde u šetnji pored plaže nas zaustavlja mladić, jer je video Vladanovu majicu na kojoj piše Aktavis akademija. Njegov brat je  jedan od trenera u klubu, a on radi u turističkoj agenciji, pa je trenutno na poslu. U kafiću pored plaže. Neko se stvarno muči u životu. Dalje idemo u Hanioti, Pefkohori i, kako kažu, najlepšu plažu na prvom prstu „Ksenija“ u Paljuriju. Plaža je, u stvari, uvala. Nema talasa, kao da je bara u pitanju. Peščana plaža, di-džej, dva nes-frapea i dve flašice vode od pola litra - deset evra! Za uzvrat dve ležaljke i suncobran. I besplatna muzika onog di-džeja. Koristim priliku za slikanje, a na sebi imam majicu na kojoj piše Leskovac. Stariji gospodin u tom tenutku ulazi u vodu i kaže da bi bolje bilo da na majici piše Vlaostince. Ispostavlja se da je on iz Kumanova, a po majci je Vlasotinčanin.

Pogled sa visine na Afitos, još jednu plažu koja se izdvaja u konkurenciji najlepših. Zadivljujuća bistrina vode... I nešto što mi je stvarno čudno. Košarkaški kamp jedne od najvećih zvezda grčke košarke Nikosa Galisa koji godinama ne radi. Stoji 12 terena, razrušene barake gde su bili smešteni polaznici... Da li je to znak nedovoljnog interesovanja za košarku među grčkom decom ili nešto drugo nisam mogao da saznam.

Interesantno da cene, npr. kafe drastično variraju od mesta do mesta. Kafa koja je u Nea Kalikratiji dva evra u Paraliji je evro, a u nekim mestima tri evra. Izgleda da se, na početku sezone, vredi dobro raspitati pre definitivne odluke kuda na more!

 













INAČE: Hotel „Birdas“ ima 50 soba i 200 ležajeva. Sezona kreće oko 20. maja i traje do 30. septembra. Vlasnik Vasilis Birdas godinama sarađuje sa turističkom agencijom „Bavka turs“. Kako specijalno za Novu Našu reč kaže, Leskovčani kod njega letuju već deset godina.

„Sve je dobro! Nikad nije bilo problema! Gostiju ima raznih, obično dolaze porodice sa decom kad se završi školska sezona. Za koji dan, kad dođe nova grupa biće puno baba i deda, pa ćemo da ličimo na bolnicu“ uz smeh kaže Vasilis. (Napomena: razgovor je vođen 28. avgusta, prim. I.S.)

Inače, gazda Vasilis obožava sport. Dvanaest godina je sponzor ženskog košarkaškog kluba „Aleksandar Veliki“, kluba koji je deo sportskog društva osnovanog 1926. godine. Na žalost, kriza čini svoje, nema puno sponzora, pa tako ne može da bude ni mnogo rezultata. Zato mu je i posebno bilo drago kad je shvatio da jedan košarkaški klub koristi usluge njegovog hotela, pa je čak svojim kolima vozio deo ekipe do Soluna na utakmicu sa Iraklisom.

„Obećao sam pomoć Vladanu oko ugovaranja utakmica sledeći put. Neka bira, hoće PAOK, hoće da igra sa nekim drugim klubom koji je ovde u blizini! Samo neka javi desetak dana ranije i sve je dogovoreno. Tu je Bavka, tu sam ja, lako ćemo da se dogovorimo i oko prevoza i smeštaja. Mislim da ćemo da sarađujemo na zadovoljstvo svih.“

Na samoj utakmici sa Iraklisom Vasilis je bio, kao deo tima Aktavis akademije jedini Grk u dvorani, od njih pedesetak koji je navija za nas. Kaže da je prijatno iznenađen kvalitetom igračica, čak od nekih koje su svojim talentom i pokazanim znanjem dosta pokazale očekuje i značajnije rezultate u godinama koje slede. Imena ne otkrivamo, da se ne uobraze, ali samo neka treniraju, neka vežbaju. U povratku za Nea Kalikratiju gazda Vasilis je obećao da će sledeće godine, ako opet dođu na letovanje, ekipu lično da vodi jedno veče u diskoteku, kao nagradu za dobro odigranu utakmicu! Za ovu sezonu smo, na žalost zakasnili, nije bilo vremena za organizovanje, moralo se nazad u Leskovac.

INAČE 2: Tri dana mi je trebalo da ukapiram zašto 5-6-7-8, kako kad, klinaca sedi, čuči i stoji na stepeništi između drugog i trećeg sprata i samo gleda u mobilne telefone i kuckaju nešto. Najpre sam mislio da jure one Pokemone, a onda su mi objasnili da je tu najjači internet signal, pa se najlakše nakače i druže preko društvenih mreža... E, kakva su vremena došla...