NNR: Završili
ste prava. Šta je to što vas je nateralo umesto da branite filmadžije kao pravnik,
vi budete taj koga advokati treba da brane od države na sudu zbog filma?
ŽŽ: U to
vreme na Akademije se išlo tek po nekom završenom fakultetu. Takav je bio sistem
do otprilike početka 60-ih godina. Režija je bila specijalizovano studiranje. Opet,
činjenica je da mi je pravni fakultet mnogo pomogao u životu, čak mogu da kažem
i spasao filmsku karijeru, zato što sam 3-4 puta imao ozbiljnih optužbi zbog filmova,
pa sam ja to sam branio i svuda uspeo da nekako izveslam iz tih optužbi.
NNR: Kakva
mora da bude tema da bi vas zaintrigirala da snimite film o tome?
ŽŽ: Pravljenje
filmova je uvek spoj nekih znanja tehničke prirode iz te vizuelne umetnosti, a drugo
je nešto što se dešava u svim umetničkim disciplinama, nešto što vas najpre emotivno
pogodi, nešto što je u skladu sa vrednostima u okviru kojih vi razmišljate. Samo
snimanje i rad na filmu je dosta komplikovan posao. Pravljenje dugometražnog filma
je kao da pravite kuću. Što veći filmski spektakl to veća zgrada, otprilike. Tu
uvek imate odluku šta ćete da radite i u koju svrhu, koji bi efekat voleli da izazovete,
kako da nađete osnovni novac za investiciju i da uvek radite sa ekipom ljudi. Čak
i kada bi pravili biografski film, reportažni sa vama na primer, ja bih morao prvo
sa vama da se dogovorim koji su elementi vašeg života koji ne samo mene interesuju,
nega na koji i vi pristajete da budu javno eksponirani. Znači, kad bih ja sad snimao,
a sad znam da snimam i ton i sliku, i vi budete pred kamerom, to bi morao da bude
proizvod našeg dogovora. Zamislite kako to komplikovano izgleda kad imate 10-15
glumaca, nekih 300 statista s jedne strane kamere, a s druge tridesetak ljudi od
scenografa, vlasuljara, kostimografa, asistenta snimatelja, ton-majstora i ostalih
koji pomažu reditelju... Nemoguće bi bilo raditi, a da ste u svađi sa svima. U tom
smislu je film pogrešno predstavljen samo kao delo reditelja, ali reditelj je taj
koji odlučuje i pokušava da tu stavr artikuliše prema nekom svom planu i vizijama.
Meni teme mogu da budu i sudbine ljudi.
NNR: Da li
vam se čini da ste prihvaćeniji u svetu nego kod nas?
ŽŽ: Mi smo
mala zemlja, sa nekoliko miliona stanovnika i skoro nijednim bioskopom. I ipak se
pokaže film u 4-5 bioskopa. Prošle godine se, npr. prikazala jedna velika retrospektiva
u Berlinu sa 28 filmova, pa u Španiji, Rusiji, Gruziji, sad imam poziv za Lisabon.
To jeste mnogo zemalja, ali kad bi podelili opet bi došli do jedne projekcije. To
je interes za neke filmove koji su drukčiji od nekog klasičnog pristupa. Opet, dešavaju
se neke neobične stvari. Prošle godine se pojavila jedna Kinsekinja, mislio sam
da je turistkinja koja je zalutala. Rekla je da je interesuju moji filmovi i da
ona vodi filmski program na nekoliko kulturnih centara na Tajvanu. Pitao sam se
šta ću ja tamo... Ona je insistrirala, poslali su mi i avionsku kartu i ja sam otišao
na Tajvan. Organizovala je tronedeljnu turneju, meni bilo lepo, ali mi nije bilo
jasno zašto njih to interesuje. Onda mi je objasnila da su oni bili pod američkim
uticajem, što sam i sam znao. Kaže prošlo je to vreme, sad smo kinesko ostrvo, svi
smo Kinezi i Amerikanci su nam rekli da ih Kina kreditira i finansira i da oni neće
da se svađaju sa Kinom zbog Tajvana. Pošto se vraćamo pod komunizam, interesuje
nas to što je ta zemlja Jugoslavija i pod komunizmom mogla nekako da živi, radi
i proizvodi, te upravo to želimo da vidimo iz vaših filmova, jer se plašimo da nas
kineski socijalizam ne uguši.
NNR: Junaci
vaših filmova su obični ljudi, oni koji misle da je njihov život dosadan, a onda
vi pokažete da običan čovek ima mnogo filmskih priča.
ŽŽ: Sada
imate i dosta filmova u svetu gde su te priče običnih ljudi postigle i veliki komercijalni
uspeh. Npr, film o onom milioneru iz Indije... Sad ćete to na svakih par godina
imati i među kanskim pobednicima, Oskarovcima, nije to ništa neuobičajeno. Olakšavajuća
okolnost je što vi, kad ste u kontaktu sa takozvanim običnim ljudima, ne slušate
laži, mistifikacije i neke narcističke priče,
nego pratite neki stvarni ritam i korake kako ljudi uspevaju da prežive život koji
je težak. Znamo da u životu ima lepih stvari, finih momenata, euforije, sreće, ali
sve ukupno život nije laka stvar, komplikovan je sa svake tačke gledišta, od zdravlja,
obrazovanja i zaposlenja do emotivnih odnosa. Među običnim ljudima imamo sjajne
osobe. Zamislite da moramo da imamo za uzore naše političare. Pa mi bi morali da
imamo šljam za uzore!
NNR: Kako
gledate na tehnološki bum? Nema više filmskih traka, ali nam se paralelno s tim
i bioskoska publika izgubila.
ŽŽ: Tehnologija
je neverovatno olakšala proces pravljenja filmskih slika. Otprilike kao što danas
iz Beograda do Leskovca kolima dođete za tri sata, a nekad ste fijakerom išli tri
dana i dođete polumrtvi. To je dovelo do povećanog broja predmeta nastalog od tih
pokretnih slika, a tu ne možemo odmah da uočomo kvalitet, koji evidentno postoji.
Nekad je bio samo Felini, Bergman i Kurosava. Danas, ako gledalac nije upućen, teško
će ih pronaći u bioskopskom repertoaru. Ali na internetu očas posla. Da nije te
moderne tehnologije ja ne bih uradio ni peti deo onoga što sam snimio. Jedna kamera
i kompjuter danas menjaju ono što su nekad radili tehničari tonskog studija i laboratorija
sa 500 upošljenika. Tako je i sa bioskopom. Gasi se po celom svetu, jer vi pokretne
slike gledate po kućama. Na televizijskim programima dnevno gledamo po deset filmova,
to je nekad bilo nezamislivo. Takođe i sve više je svetskih regiona koji proizvode
filmove. Pre 10-15 godina nije bilo, recimo, kineskog filma. Sad imate i onaj spektakularni,
ali i divan realističan kineski film. Gledao sam njihove filmovae, kao da ih je
Žika Pavlović radio! Fascinantno. Gledao sam i afričke filmove... Srećemo se sa
jednom novom kulturom. Široko je polje za one koje film interesuje.
NNR: Gde
je tu mesto za srpski film?
ŽŽ: Srpski
film se stanjio i smanjio, kao i srpska država. U onoj većoj zemlji smo imali veću
konkurenciju, pa je to bilo i stimulativno. Nismo izgubljen slučaj, ima nekoliko
filmova koji se i meni dopadaju. Na primer, filmovi Novkovića, mladog Đorđevića,
Mina Đukić je prošle godine napravila dobar film... to su samo neka od imena. Neki
od filmova se prikažu i na nekim svetskim festivalima, uspevaju da izdrže tu konkurenciju,
Vuk Ršumović je lepo prošao na nemačkom festivalu, gde je dobio prvu, a ja treću
nagradu. Lično, u ovim godinama nagrada mi znači da se nekom moj film dopao. Ne
treba mi nikakav drugi stimulans od moje stimulacije koju planiram godinama unapred.
NNR: Koliko
vi učite iz svojih filmova?
ŽŽ: Pre
par godina sam uradio film „Jedna žena jedan vek“ o jednoj dami, gospođi ili drugarici,
kakogod, koja je imala sto godina kad smo počeli da snimamo. Dragica Srzentić joj
je ime. Bio je to film potpuno posvećen jednoj biografiji. Kad sam je sreo čuo sam
njeno sećanje na protekli vek, jer je ona pobegla, zajedno sa svojom braćom, dvadesetih
godina prošlog veka od italijanskog fašizma iz Istre u Beograd. Proživela je jedan
vrlo buran, rizičan i interesantan život koji je odveo i u zatvore i u razne situacije,
na primer u Beogradu je bila uz izdavačko preduzeće Ota i Pavla Bihaljija, koje
se zvalo Nolit i koje je bilo jedno od najjačih izdavačkih kuća pre Drugog svetskog
rata u Evropi, jer su se svi intelektualci, koji su bili kritični prema fašizmu
u jednom trenutku okupili u Beogradu... Ona je komunicirala sa njima, pa se onda
udala za jednog našeg pesnika Popovića, pa imala drugog muža, Srzentića, koji je
bio član Komunističke partije i Politbiroa još pre Tita, ali koji je istovremeno
bio i visoki službenik u Narodnoj banci Jugoslavije. Kad sam je pitao kako je to
bilo moguće, rekla je da se sada priča falsifikovana istorija. U mnogim ustanovama
Kraljevine Jugoslavije bilo je levičara i komunista ukoliko je atmosfera bila antifašistička.
Ona je radila u privilegovanom preduzeću koje je izvozilo poljoprivredne proizvode
i sa njom je bilo 15 najistaknutijih komunista koji su bili zapošljeni kao ekonomisti,
činovnici i koji se nisu kao takvi izjašnjavali. Naravno, neki od njih su uhapšeni,
stradali su, ali je ona znala sve to od, npr. Milovana Đilasa, Moše Pijade, Vlada
Popovića... Seća se i 1937. kada je došao neki novajlija, Tito, i svima je bio čudno
kako je elegantan. On im je objasnio da moraju da budu doterani i u odelu, jer ako
budu obučeni kao obični radnici i aktivisti, onda će ih lakše prepoznati i uhapsiti.
Kad je počeo drugi svetski rat ona je otišla u partizane, jer joj je muž bio u grupi
koja je pokrenula ustanak u Crnoj Gori. Tamo je jedno vreme bila i zatvorena u Albaniji,
ali se nekako izvukla i prišla jedinicama Svetomira Vukmirovića Tempa. Tito i Ranković
su nju i njenog muža zvali na Vis i odatle ih poslali po zadatku London, gde će
ona da vodi emisiju na BBC-ju, a on da skuplja ekonomsku pomoć. Tu sam mislio da
je Dragica matora, zaboravlja, priča koješta. napravili smo pauzu u snimanju, jer
sam ja tih dana imao poziv da idem u London sa jednim drugim filmom, ali, kad sam
već tamo odem u BBC. To je jedna velika zgradurina, predstavim se i kažem da me
interesuje 1943. i 1944. godina i emisije za Balkan. Oni ukucaju u kompjuter i kažu
da ima 130 emisija. Pitam da li je bila novinarka Dragica Srzentić? Kažu vodila
je 53 emisije i da li mi trebaju transkripti tih emisija. Ona je i 1948. godine
nosila Staljinu Titov odgovor na rezoluciju... Tu se vidi koliko snaga dokumentarnog
filma može biti veća od svih drugih medija, a to je pokazala činjenica kad sam pre
nekih godinu dana dobio poziv sa istorijske katedre Stenford univerziteta u Kaliforniji.
Želeli su da pokažu taj film sa nekim svedoćenjima za koja su proveravali da li
su tačna, ali svi udžbenici istorije u istočnim zemljama, a naročito u eks Jugoslaviji
pišu falsifikovanu istoriju i faktografiju. Tako sam ja na Stenfordu imao tri dana
prikazivanja i slušao diskusije, jer tamo sada imate profesore i studente iz Rusije,
Poljske, Srbije, Hrvatske, itd. Taj naš film kao medij je prosto ključ koji vam
otvara vrata i stvalja vas u situaciju da pomoću njega i vi dobijete odgovore koji
vas interesuju ili pitanja koja vam se čine mistifikovanim.
Želimir
Žilnik je rođen 1942. u Nišu i jedan je od najznačajnijih reditelja nezavisne produkcije.
Za svoj film „Rani radovi“ osvojio je 1969. Zlatnog medveda na Berlinaleu. Snimio
je četrdesetak filmova, a zbog mnogih je bio ideološki kritikovan i suđen u bivšoj
Jugoslaviji.
Нема коментара:
Постави коментар