четвртак, 22. фебруар 2018.

ZORAN CVIJANOVIĆ, GLUMAC: O ŠANSAMA MLADIH, MILETU, GLUMAČKOM POSLU

NOVA NAŠA REČ, 2.11.2017.



Zoran Cvijanović je 1982. završio Akademiju i otišao u vojsku gde „su me posle mesec dana vratili kući, jer nisam bio odgovarajući. Tako je sudbina umešala prste, jer da nisam izašao iz vojske ne bih nikad snimao „Sivi dom“. Kako sam izašao, tako me je Darko zvao na kasting, Imali smo probno snimanje i kući sam otišao sa gomilom teksta. Čitao sam to, plakao, i kad sam otišao u pozorište rekao sam da bih ja trebao da dam nekome pare da to igram. Aca Berček me je samo pogledao i pitao da li ja imam neki privatni biznis? Mislim da sam bio u pravu, da smo napravili jednu divnu seriju, zahvaljujući i predivnoj gospođi Donki Špiček, koja je imala viziju, hrabrost, srce i ljubav prema mladim umetnicima, pozvala ih i armirala sa Vuksanom Vukovcem i Gordanom Mihićem i tako je nastao „Sivi dom“.“
NNR: Gde bi danas bili junaci „Sivog doma“ s obzirom na vremena koja su došla?
ZC: Meni se čini da je najinteresantije u celoj toj priči što je Darko Bajić, u to vreme mladi reditelj, koji je imao zapaženi film na Pulskom festivalu, „Direktan prenos“ odmah dobio šansu na TV Beograd da radi jedan divan tekst, koji je pisao jedan od naših najvećih scenarista Gordan Mihić. To mi se čini kao nešto što, u stvari, opisuje i stvara razliku između onog vremena i vremena danas. To ne znači da i danas mladi ljudi ne dobijaju šansu da nešto naprave, i to se dešava, ali u ono vreme, kad se pogleda kakva je to bila ekipa... Mi smo svi završili Akademiju u to vreme, pogledajte koliko je tu glumaca koji se i danas bave glumom, pa neki način i ti likovi koje smo mi igrali tada su i danas, na neki način živi. Ali, u ono vreme nekako je društvo pokazivalo i zahvalnost i potrebu za tom vrstom serije, a čini mi se da je to ono što danas nedostaje. Mi i danas imamo mlade i talentovane ljude, ali društvo ne pokazuje potrebu za njima.
NNR: Zašto danas mladi ljudi ne mogu da dobiju takvu šansu, ili ako je i dobiju to je na kašičicu?
ZC: Ne znam. To je, na neki način, samo jedan od aspekata ove instalirane demokratije, a to je da je sve trgovina. Lakše prolaze franšize, tekstovi koji dolaze iz Španije i Argentine, Francuske, Portugala... a ne prolaze tekstovi mladih autora. Da se tako razmišljalo krajem 60-ih i početkom 70-ih mi danas ne bi imali Duška Radovića i Acu Popovića. Ovo vreme nas je uskratilo da naša deca imaju svog Duška Radovića.
NNR: Glumcima se dešava da im jedna uloga obeleži čitav život i postanu prepoznatljivi kao taj lik. Cvijanoviću se to na trenutak desilo sa Miletom, borcem protiv tranzicije. Međutim, Mile je nestao netragom. Gde?
ZC: Izgubio se i Mile i televizija koja ga je pravila. Zatrli su im tragove, nema ga više, gotovo! Nije ni bilo tranzicije, samo je Mile govorio o tranziciji. A vi malo pogledajte vesti iz tog vremena i slične stvari i videćete da nije bilo Mileta niko ne bi ni koristio reč tranzicija.
NNR: Da li je Mile bio neki, nazovimo, ventil za naš narod?
ZC: Meni je drago da ga ljudi vole i da ga se još uvek sećaju, ali morate njih da pitate za utiske. Ja sam samo srećan da smo mi uspeli da napravimo jednu seriju koja je u tom trenutku bila jako moderna i, bez neke lažne skromnosti, ne vidim da je iko napravio ništa novo ili zanimljivije od tada. Podsećam, serija je prestala da se emituje 2007., dakle pre deset godina. Ali, Mileta nema pa nema.
NNR: Kada će glumci opet biti samo glumci, a ne osobe koje se trude da nađu novac da bi se snimio film?
ZC: To je svakako nešto što bi svako od nas želeo. Mi kad smo samo glumci, na snimanju filma, smo kao gospoda. Nemamo neke obaveze niti imamo neke preterane brige. Radimo ono što najviše volimo i tu smo najbolji. Ali, s druge strane mi se čini kao jako dobro što se veliki broj mojih kolega prihvatio produkcije, jer je iz tih njihovih poduhvata nastalo jako puno zanimljivih filmova. Na kraju krajeva, to je omogućilo da se povežu glumci, reditelji i scenaristi i da prave male grupe, male porodice istomišljenika koji su branili neku ideju o filmu, branili jednu vrstu estetike, jednu vrstu sećanja na život koji je bio, koji će biti... To je onda stvarno rezultiralo fantastičnim filmovima. To je svakako dobro, a to što je nastalo iz nužde je samo deo priče da kultura, generalno, u našoj državi na neki način gubi značaj, prestaje da se vidi potreba za njom.



Нема коментара: