Jednoga dana ću, možda, poželeti da te pozovem, a neću znati kako da to ispadne, kao, slučajno. I ti ćeš, možda, poželeti da me pozoveš, a nećeš znati kako da to ispadne, kao, slučajno. Zato ti dajem da mi čuvaš ovu stvarčicu, moj najdraži poklon koji sam dobio u životu. Neka ga kod tebe, jer u ovom trenutku, iz nekih razloga, ne mogu da ga nosim, a ne mogi ni da ga držim u kući. Jednom ću, možda, pozvati da ti kažem da je dosta čuvanja i da mi ga vratiš. Svaki put kad zazvoni telefon misliću da si ti i da me zoveš da me pitaš: "Treba li još uvek da čuvam?"
Нема коментара:
Постави коментар