Nikad nisam maštao na sitno. Osim ono jednom, kad je ona bila u pitanju. Poželeo sam samo da se javi, ništa više. Otišla je nekako tiho, bez reči objašnjenja... Samo je nestala... Ja, čak, nisam ni planirao šta ću da radim kad se javi i to ja, koji do tančina pravim planove na temu šta i kako. Eto, želeo sam, potajno, samo da se javi. Bio sam ubedjen da od toga nema ništa, te zato nisam ni planirao šta da kažem kad se javi.
Tu je bila greška. Prva. Javila se. Iznenada, kako to već biva. Ja se iznenadio. Otkud ona na čatu? Otpisao sam samo "Zdravo, izvini, strašno žurim, zvaću te. Isti ti je broj?" i otišao. To i jeste bilo tačno. Strašno žurim uvek kad ne treba, ali to je već sudbina.
Zvao sam par dana kasnije. Usijao se telefon, priča trajala nekoliko sati! Do kasno u noć. Ili, bolje rečeno, do rano ujutru. Moralo je tako. Trebalo je ispričati par godina, a to ne staje u par minuta. I sve smo ispričali, ali ne i ono što je najbitnije. Ko je i zašto prvi otišao... Možda je trebalo, ali...
Onda je došla druga greška. Poželeo sam i da je vidim. Pristala je. Bolje da nije. Taman sam počeo da je zaboravljam, nije mi trebalo podsećanje... Shvatio sam samo da je jedino ona ta prava. Ne postoji druga, samo se zavaravam da mogu dalje bez nje... I da neke stvari nikako ne mogu da se nadoknade, makar ih i uradili, kao to vidjanje... Trebalo je da se vidimo mnogo ranije, ali, eto, sudbina... I skromne želje... I haos, jer eto je opet tu, a i nije tu kao ranije... Nedefinisan odnos.
I, tako. Sad maštam na veliko. Hoću milion evra. Neka se i to ostvari kao one sitnice, biću presrećan.
Tu je bila greška. Prva. Javila se. Iznenada, kako to već biva. Ja se iznenadio. Otkud ona na čatu? Otpisao sam samo "Zdravo, izvini, strašno žurim, zvaću te. Isti ti je broj?" i otišao. To i jeste bilo tačno. Strašno žurim uvek kad ne treba, ali to je već sudbina.
Zvao sam par dana kasnije. Usijao se telefon, priča trajala nekoliko sati! Do kasno u noć. Ili, bolje rečeno, do rano ujutru. Moralo je tako. Trebalo je ispričati par godina, a to ne staje u par minuta. I sve smo ispričali, ali ne i ono što je najbitnije. Ko je i zašto prvi otišao... Možda je trebalo, ali...
Onda je došla druga greška. Poželeo sam i da je vidim. Pristala je. Bolje da nije. Taman sam počeo da je zaboravljam, nije mi trebalo podsećanje... Shvatio sam samo da je jedino ona ta prava. Ne postoji druga, samo se zavaravam da mogu dalje bez nje... I da neke stvari nikako ne mogu da se nadoknade, makar ih i uradili, kao to vidjanje... Trebalo je da se vidimo mnogo ranije, ali, eto, sudbina... I skromne želje... I haos, jer eto je opet tu, a i nije tu kao ranije... Nedefinisan odnos.
I, tako. Sad maštam na veliko. Hoću milion evra. Neka se i to ostvari kao one sitnice, biću presrećan.
Нема коментара:
Постави коментар