Možda i ona pročita 16, Trebinje

Sada nepostojeću vojsku nepostojeće države Jugoslavije sam najvećim delom služio u Trebinju. Simpatično mestašce, opkoljeno planinčinama i kršem, dovoljno blizu mora da bi bilo primorski gradić i dovoljno daleko da bi imalo svoju dušu, dušu koja baš i nije "morska". Za nekoga ko mora da bude tamo izvesno vreme i nisam se mnogo trudio da ukapiram njihov način života, ali protiv nekih stvari prosto ne možeš...

"Počeo sam da tonem
da se gubim, zaglupljujem
da zaboravljam i ne osećam
život koji prolazi..."

Tudji grad i strani ljudi me se nisu ticali, barem sam tako mislio. Vremenom sam ukapirao da me polako ta sredina uvlači u sebe. Počeo sam da otkrivam stvari koje sam nesvesno primećivao i koje su mi bile čudne. Nema parova na ulicama, stroga podvojenost polova... Objasniće mi dosta kasnije da su izrazito patrijahalna sredina i da se sve radi krišom, da niko ne zna...
Gde li sam ovo dopao?!

"A onda sam sreo tebe
sasvim slučajno, bez veze
i tvoj pogled što se ne vidi
već se samo oseća..."

Vojska k'o vojska, a pogotovo devetnaestogodišnjaci koji ZNAJU da je ceo svet njihov, ne haju za priče. Da, pričalo se da je taj kafić zabranjen za momke u SMB-garderobi. Nikada nisam video ni čuo zvanično za tu naredbu. A i konobar je pravi drug, pušta naše kasete, zeza se s nama, plati po turu...
Tu sam je i osetio. Da, možda to nekom danas i može da zvuči čudno, ali osetio sam pogled na meni. Obično sam ja taj koji pilji, ali ovaj put nije bilo tako. I to nije bio pogled, već pravljenje rupa na meni. Logično je da sam bio hladan, uostalom i bila je zima, minus ne zna se. Jedan od retkih dana kad temperatura padne ispod nule. Pustio sam film o planovima... Da ne dužim, znao sam sebe i znao sam da ta veza nema šanse. Pa ja sam tu još koji mesec i šta posle, da se dopisujemo, zivkamo telefonom?! Ili da se oženim? To bi i moglo, kada bih imao skoro trideset, a ne dvadeset! Znači, žao mi je devojko, gledaj negde drugde...
A sretali smo se, nije da nismo. I, čini mi se, sve ćešće i češće. Kao da se pratimo. I uvek bi se gledali... I tako mi je vreme prolazilo. Ja gledam nju, a ona gleda mene. Niko da skrene pogled. Dosadno malo, zar ne?
Po ovoj priči nikad neće Amerikanci snimiti film!
Dan po dan, pogled po pogled i odslužih ja svoje! Nekoliko dana pre kraja me spopadne neka romantika i isplaniram da kad-tad obavezno opet dodjem u Trebinje, da vidim hoće li je biti...

"Prolazi dan za danom
a tebe više ne srećem
i više te se ne sećam
već pamtim samo pogled tvoj..."

Nekako sam je brzo smetnuo s uma. To je, pretpostavljam, i normalno za ono vreme i doba. Ali, godinu dana kasnije, bio sam na letovanju blizu Trebinja. Sada već svi misle da sam otišao da je vidim. Žao mi je, dame i gospodo, ova priča nije američki film, to sam već ranije napomenuo! Nisam imao zgodan prevoz (k'o fol), vreme i, šta ja znam, otišao sam na more, a ne da gubim vreme po Trebinju... Dosta je bilo onih deset meseci... Nekako mi je cela priča glupo zvučala...

"Otići ću uskoro iz Trebinja
i ko zna da li ću se vratiti
ali znam da ću pamtiti
pogled tvoj što se oseća..."

Pre par godina opet sam je setio. Za sve to je kriv ovaj besmisleni rat. Tu negde smo povukli granicu izmedju nas i njih. Sve je to navuklo masu novih pitanja... I na nijedno ne znam odgovor. I neću da znam, jer bih se sigurno razočarao. Ovako je verovatno moralo biti, jer su i pametni rekli da više nisu pametni! U ostalom, ona i nije bila pripadnik moje nacije, tako da bi Amerikanci, ako ništa drugo, možda i imali neku ideju za...

Možda i ona pročita 15, Zašto je propala JNA

Možda će nekom zvučati čudno, ali šta ja da radim, to je njegova stvar. Naime, kad god se potegne rasprava na temu "Zašto je propala JNA" ja se setim jednog dogadjaja kad sam služio tu istu JNA. Daleke 1985/86...
Bio sam u Trebinju. Običan vojnik koji je, kao i ogromna većina saboraca i sapatnika, otišla u vojsku jer se moralo i tamo "hvatao krivine" brojeći dane do povratka kući. Imao sam onu vojničku kasetu, odnosno metalni ormarić gde su se čuvale stvari. Od četke za cipele i imalina, preko pribora za ličnu higijenu, do garderobe. Na unutrašnjoj sredini vrata je bila izbočina, nekih 10-15 centimetara, i ta izbočina se protezala celom dužinom. Šta je moj prethodnik radio pojma nemam, ali je tu bio deo bez farbe, mrlja velika nekoliko centimetara. Kako smo jednom u tri meseca imali smotre tih kaseta, gde bi oficir pregledao koliko smo uredni, rešim ja da zabašurim tu mrlju. Da ne bih morao da farbam. Najzgodnija varijanta je staviti neku sliku iz novina preko. U to vreme je postojao enigmatski časopis, zvao se "Eureka" i na naslovnu stranu su stavili sliku Anje Rupel, pevačice Videosexa. Većina onih, koji su je bar jednom videli, su sekli vene na njenu pojavu. I, tako, stavim ja tu naslovnicu, odlično se ona uklopi! Presavijem uzduž stranu i pokrijem onu izbočinu. Mrlja se ne vidi, a i kad otvorim kasetu pogleda me Anja.
Dodje ta smotra kaseta, otvorim ja i zastavnik pogleda u Anju i kaže:
"Ko ti je ova?"
Kako nekom ko se zove Milanko Petar, ima skoro 50 godina objasniti "ko mi je ova"?
"Pa to je... Neka pevačica..." Krenem ja izokola.
"Koja pevačica?" nastavlja on...
Čoveče, mislim se, pa pregledao si desetine kaseta, tamo svakakve slike golih žena, bilo i pornografije, nikog ne upita za to, ali ti pažnju skrenula devojka koja je obučena i stoji na nekom molu... I još se raspituješ "ko mi je ta?"
"Anja Rupel. Pevačica Videosexa, grupe iz Ljubljane..."
"To da skineš!"
"Razumem!"
Nisam poslušao naredjenje. TO sam skinuo kad sam pošao kući. Odneo za uspomenu. Sad sam siguran da je JNA morala da propadne kad je starešinama više smetala slika obučene devojke od onih, blago rečeno, oskudno odevenih. Jebi ga, bavili se nevažnim stvarima...

Možda i ona pročita 14, Silikoni

"Hoću da ugradim silikone..."
"Vau, pa odavno nisi odvalila veću glupost. Baš sam se pitao da nisi bolesna..."
"Ne, stvarno! Planiram to već duže vreme."
"Zašto bi to uradila? Lično, mislim da je to jedna velika glupost, osim ako nije u pitaju neka korektivna operacija, tipa rak i slično..."
"Ozbiljna sam."
"I ja sam. Jedini koliko-toliko normalan razlog osim ovog što sam ga naveo, je da si rešila da budeš pevaljka, pa pošto je to trend i mora se..."
"Neću da budem pevaljka."
"Au, pa ti hoćeš da 'vataš frajere na sise, kako mi se čini? Jadni su ti frajeri koji se lepe na sise, a i ti kad ih tako privlačiš. Nije sve u sisama."
"Zezaš?"
"Ne, zašto bih. Samo iznosim svoje mišljenje. A i to da muškarci više vole sisate plavuše je čista fama. Sve je to stvar ukusa, relativna stvar. Veličina je u glavi. Evo, pa ja nisam neki ljubitelj velikih sisa, nikad se nisam palio na to! Da li ti zaista misliš da će neki frajer, kad odete u krevet i kad ti vidi grudi, ustati i otići, jer su male? Veruj da takva budala ne postoji! Uostalom, koliko košta ta operacija?"
"2000 evra."
"2000 evra!?!? Ti nisi normalna! Daćeš tolike pare? Evo, nudim ti nagodbu - potroši te pare tako što ćeš da me vodiš na more. Obećavam ti da ću se prema tebi tih desetak dana ponašati kao da imaš najveće grudi na svetu..."
"Neozbiljan si, ali ne znaš ti kako je meni kad na nekom porodičnom okupljanju sve moje tetke, strine, ujne, sestre dekoltirane, a ja kao neki izrod iz familije."
"Jo, budale. To samo znači da si posebna, da nisi kao i čitava familija. Kako da te neko primeti kad ste sve dekoltirane? Ovako, odmah upadaš u oči. Da li bi skočila u bunar ako bi skočile sve te tvoje tetke, strine, sestre...?"
"Ne bih, jer ne znam da plivam."
"E, jesi plavuša... U bunaru nema mesta za plivanje, možeš samo da roniš."
"Sad ne znam šta da radim..."
"Znam ja, potrošićeš te pare na mene. Plus, čitao sam intervju sa nekom porno divom koja je ugradila nekoliko litara tih balona, kako li se to već meri. Imala probleme na snimanju i u običnom životu. Kad legne na ledja ne može da diše, jer to pritiska pluća, a kad kleči grudi vuku na dole, pa teško održava ravnotežu. A i kad ide, boli je kičma."
"Neću ja tolike..."
"Verovatno će i da ti ugrade kineske, jer danas sve rade Kinezi. Zamisli, završi majstor posao, dodješ kući, a ono ispod leve ili desne si...silikonke, svejedno je, piše Made in China! Dodje ti dečko i kaže, "Srce, hajde se skini da te poljubim u Kinu". Ili mu kažeš "Sklanjaj ruku s moje Kine, konju!""

Možda i ona pročita 13, Idealna devojka

"Šta ti tražiš?" pitala je.
"Običnu devojku, neku koja ne puši. Smeta mi dim od cigareta, grebe mi grlo, promuknem, boli me glava ujutro, ako spavam u prostoriji gde je ostao dim od cigareta. Čak i kada se izvetri soba, nije dovoljno. Plus, što bi rekao moj drug, poljubiti devojku koja puši je kao da si stavio glavu u čunak".
"Samo to? Pa to i nije nešto mnogo."
"Ima još. Šminka, na primer. Treba da zna da se šminka. Znači, umereno, ako baš mora, a ne da se nafraka, da stavi kilogram šminke na sebe, pa da liči na Uskršnje jaje. Šminka služi da se nešto istakne ili prikrije, ali ne da se zakopa lice. Zamisli da legneš sa nekom namazanom, a probudiš se ujutru pored nje. Posteljina sva prljava od šminke, a zgraneš se kad je vidiš nenašminkanu. Ili se vratite odnekud kući, napaljeni, pa haj'mo u krevet. Ona kaže samo da skinem šminku i dolazim. I dok špaklom i šmirglom skida slojeve narednih dva sata, ti zaspiš..."
"Hm..."
"Ne hmći, ima samo još i ovo. Garderoba. Ne treba mi ona koja izgleda kao da će upravo zapevati u nekoj tv emisiji na Pinku! Neka gde silikonske sise lete na sve strane, a tange se podrazumevaju i nose umesto pantalona ili suknje."
"Ne znam šta bih rekla..."
"Ja bih te samo pitao nešto... Jesi li shvatila da ja izdaleka i izokola pričam o tebi?"

Možda i ona pročita 12, Volim te

Izgleda da nismo bili jedno za drugo. Imali smo gomilu sličnosti... Voleli smo iste filmove, knjige, navijali za isti klub, slušali gotovo istu muziku... Bez problema smo birali destinaciju za letovanje... Jedino smo se razlikovali u dve reči, "volim te". Ne znam koliko sam joj to puta rekao. Koristio sam svaku priliku. U milion situacija sam mogao da nadovežem i jedno obično "volim te". Uz poklon za rodjendan, napisano na običnom papiru... Kao posvetu na knjizi... Ili bih joj to otpevao u telefonsku slušalicu umesto "Ćao".
Ponekad bi me upitala zašto to radim, zašto joj stalno govorim kako je volim? Imao sam gomilu odgovora. Hoću da znaš, da te podsetim, da se ne mučiš da mi čitaš misli, znaš mene - što na umu to na drumu, bojim se da si zaboravila, zar mi treba razlog...
Ona nije bila takva. Nisam pridavao neki značaj tome što mi nikad nije rekla da me voli. Nekima je to teško da prevale preko usana. I meni je to bilo teško reći, ali samo dok ona, nije ušla u moj život. Posle je bilo lako reći "volim te". Iz straha da je ne izgubim ili čega već. Da zna da je nekom stalo do nje...
Živeli smo dosta udaljeni jedno od drugog, tako da je uvek neko ulazio u autobus na rastanku.
"Nemoj da ti je žao što se rastajemo, misli na to kad ćemo da se opet vidimo", rekao bih. I nacrtao srce na prašnjavom staklu pored nje.
Jednom sam je, na rastanku, pitao kako to da mi nikad nije rekla da me voli?
"Zašto bih? Pa ti si to rekao dovoljno puta za oboje. Odavno smo zaključili da smo jedno, da ono što radi jedno od nas dvoje, važi i za drugog..."
"Opa, dobili smo i filozofa u našoj vezi", nasmejao sam se. "Gospodjice filozofe, ulazi u autobus, jer majstor neće tebe da čeka."
Dok sam gledao za autobusom, planirao sam da je sledeći put opet pitam kakav je to problem reći "volim te". Ali, sve redje smo se sretali. Ja sam bio zaokupljen smišljanjem situacija u kojima sve mogu reći "volim te", a da to nisam učinio do sada. Nije bilo vremena da raspravimo njeno "volim te". Samo mi je jednom, sekund pre ulaska u autobus, pošto me je poljubila na rastanku, šapnula na uvo "volim te".
"Znam, ne brini..."
Ušetali su neki ljudi u naš život. Nismo ih puštali, ali oni su čekali svoj trenutak i dočekali ga. Prestali smo da se vidjamo, jer, izgleda, stvarno nismo bili jedno za drugo. Ili, možda, jesmo, ali nismo znali?

Možda i ona pročita 11, Ne mogu više...

Ponovo sam uzeo telefonsku slušalicu u ruke da je pozovem. Navodno, treba mi neki cd, došao bih da ga uzmem. Ili da ona svrati i donese ga... U stvari, opet bih da je vidim, pa smišljam neke razloge da izgleda, kao, slučajno...
Ne mogu više...
Uvek sam ja taj koji zovem, tako mi se barem čini. Znam, nije tako, pozove i ona, ali nije to dinamika koju želim. Nije to svakodnevno... Kad pozove, pričamo po sat vremena o svemu - kiši koja pada, pozorišnoj predstavi, filmu koji je sinoć bio na tv... Uobičajene stvari koje možemo da pričamo uz piće u kafiću. Ali, ne, ona ne izlazi zbog neke fobije od čega već, nije ni važno... Tako, pričamo i ja je zamišljam u sobi kraj mene. Ugasim svetlo, ležim u krevetu sa slušalicom u ruci i vidim je tu kraj mene...
Ne mogu više...
Ne želim je više u mislima... Kad kupujem nešto, planiram šta bih kupio njoj... Ujutru se pitam kako ona izgleda kad se probudi, da li se okreće po krevetu još minut-dva ili odmah ustaje...
Ne mogu više...
Okupiran sam njom. Puna mi je glava, a ona spava mirnim snom, čini mi se. Fantastično se pretvara da ne zna... Kad bi se zezali, ne zna... Zna, još kako, ali, eto, neće ni ka meni ni od mene, čuva neku sredinu... Uvek kad pomislim da je tu, nije, kad pomislim da je daleko, pored mene je... Neshvatljivo...
Ne mogu više...
Prelomiću, dosta je bilo... Okrećem se na drugu stranu! Više ne sklapam oči da je vidim, nema nje kad su mi oči širom otvorene... Može da se pojavi na javi! Ako neće, dobro, ako hoće još bolje... Nemam više snage da trčim za njom. Staću i sesti na klupu u parku. Možda ona shvati da sam prestao da je jurim, pa stane i ona. I krene nazad. Do klupe... Onako, lagano, sa zagonetnim smeškom i sjajem u očima... Kakav samo ona ima.
Ne mogu više...
Neću je čekati, ali biću tu. Zauvek.

Možda i ona pročita 10, Haljinica

Sreo sam je na ulici, slučajno. Vreo letnji dan, svi gledaju da se sklone sa sunca, samo mi ne žurimo. Nismo se dugo videli, možda mesec-dva. Taman dovoljno za priču na temu "Šta ima novo". Imali smo vremena da ćaskamo desetak minuta, tu na ulici.
Dotakli smo se uobičajenih tema, kao što je i red. Kako si ti, tvoji, šta ima na fakultetu, još koliko ispita...
"Gde ti je devojka?" potpuno iznenada je zapitala.
"Koja devojka?"
"Čudi me da je nemaš..."
"Šta je tu čudno? Kad neko izgubi devojku, reci mi da je ja nadjem!"
"Ma, jok, čudi me kako to da ti nemaš neku. Duhovit si, pametan, uvek je s tobom interesantno, a ovamo..."
"Eh, pa to ovamo je problem... Izgleda da su bitne neke druge stvari, ne samo ovo što si pobrojala. Uostalom, pa ni ti nećeš sa mnom, a čudiš se kako neka druga ne uvidja ono što ti vidiš."
"Ti i ja smo nešto drugo!"
"Naravno. I ti i ja i sve druge na ovom svetu! Sa svakom sam ja nešto drugo, nikako ono prvo" počeo sam malo da filozofiram, jer se, nekako, razgovor kretao u pravcu koji mi i nije odgovarao...
Nije stigla da odgovori. U tom trenu, odjednom, kao iz vedra neba, pojavila se ona. Nedosanjani san... Sunce posle kiše... Blagi povetarac sparnog dana... Pahulja zimske noći... Najsjajnija zvezda moga neba...
Nisu se poznavale. Do tog trena. Kurtoazno "drago mi je" i kratko pitanje upućeno meni:
"Kako si?"
Eh, kako sam? Kad te vidim više ne znam kako sam.
Žurila je i ostavila nas. Drugarica je gledala za njom. Lepršala je letnja haljinica... Gotovo uvek je bila u pantalonama, ovo je bio jedan od par letnjih dana koji su činili izuzetak! Znao sam da ću je zapamtiti ovakvu i gledao sam i ja za njom... Sekund-dva duže nego što je logično, dovoljno da usledi komentar:
"Evo, to je osoba za tebe!"
Proletelo mi je kroz glavu, da znam to i ja, ali, uvek ima neko ali... Da ne detaljišem.
"Ima malo debele noge," nastavila je "ali je zgodna!"
"Eh, šta sam doživeo. Sa drugaricom na ulici komentarišem devojke koje prolaze... Kuda ide ovaj svet!"
"Ja to za tvoje dobro. Šta fali devojci?" nasmejala se.
"Ništa. Ima malo viška. Sama si rekla da ima malo debele noge."
Zbunjeno me pogledala.
"Od kada je to tebi važno?"
"U, oduvek! Ja samo tražim nešto mog ranga. Kako sam ja savršen, jasno ti je..."
"Svašta čovek čuje od tebe!"
"Dobro, ruku na srce, oprostio bih joj noge, ali ima tu nekih drugih stvari... I ona misli isto što i ti, čudi se mom slobodnom statusu, a ovamo..."
"Opet si neozbiljan."
"Ma kakvi, to se tebi samo čini. Misliš da samo ti imaš pravo da se čudiš što, eto, nemam, neku... Prosto se začudiš kad se ispostavi da još neka tako misli?"
"Ja to za tvoje dobro. Šta te košta da probaš, videćeš da je ona za tebe!"
"Ej, hajde da se razilazimo. Upeklo sunce, udarilo ti u glavu, pa sad mene masiraš! Evo, idem da preispitam sebe i zapamtim je sa onim debelim nogama i haljinom što leprša. Videćemo se."
Preračunavam se. Prošlo je desetak godina od tada. Više je nikad nisam video tako obučenu. Ali je pamtim samo tako.