Emira

Već treći put je doterivao kravatu pred ogledalom. Pomerila se milimetar kada je stavljao na sebe parfem koji mu je ona kupila za prošli susret. U principu nije voleo parfeme i sve te stvari. Vrhunac bi bio kap-dve kolonjske vode, ali ovo je bilo nešto izuzetno. Njegov godišnji sastanak sa najboljom drugaricom iz škole...
Osam godina sreću se tog dana i povere detaljnije jednom drugom šta su radili, doživeli, videli od prošlog susreta. Tada jednostavno pobegnu od svih i misle samo na taj susret, susret koji je postao pravi mali ritual. Zna se: nedelju dana ranije on je nazove telefonom i kaže da je rezervisao sto i da je čeka da dodje u pola osam. Onda bi se našalili na račun obaveza koje su imali prethodnih godinu dana i zbog kojih se nisu čuli, pomenuli svoj izgled i obećali da će svako prepoznati onog drugog prvi, jer je to samo nepuna godina kako se nisu čuli i videli... Da, bitno im je to veče...
"Mislim da je krajnje vreme da joj priznam sve" reče tiho proveravajući mašnicu na poklonu koji joj je kupio.
"Kada bude kazala da se razvela, priznaću joj da sam je voleo oduvek. Da sam je pratio, da sam uvek znao šta se dešava sa njom, da nisam mogao da izdržim, a da je ne vidim barem jednom u nedelju dana, makar i krišom."
Pozvao je taksi. Noć je već odavno bila tu. Ulične svetiljke i reklame su bojile višemilionski grad. Treperila je svetllost iz ugla proistekla od neke neispravne neonke. Eksirao je jedno žestoko piče i krenuo ka izlaznim vratima, jer je taksista trubio...
"Krajnje je vreme i da joj sve priznam, jer i ne mogu više ovako. Neka zna da su sve moje ljubavi lažne, da nijedna od onih koje sam spominjao u stvarnosti ne postoje... Postoji samo ona..."

* * * * * * * * * * * *

Već je kasnila čitavih dvadeset minuta, što joj se nikad ranije nije desilo. Popio je i drugi aperitiv i osećao da mu se i pogled polako muti kad ju je ugledao. Prepoznala ga je, prišla stolu i sela.
"Sada će da krene priča o ludom taksisti koji ne poznaje grad..."
"Izvini što kasnim, ali upala sam kod nekog novog taksiste, koji uz to i pojma nema sa vožnjom. Odvezao me tri bloka odavde, dok mu ja nisam pokazala put..."
"Bože, koliko je znam... Sad će da kaže da ima puno toga da mi kaže, ali ne zna odakle da počne."
"Imam toliko toga da ti kažem, ali ne znam odakle da poćnem... Šta ima novo kod tebe? Što se ne ženiš?"
"Nemam vremena... Stalno sam u gužvi na poslu, znaš kako je to s mojim poslom..." počeo je opet da laže. Bilo mu je mrsko, ali šta je mogao. A onda mu se, kao i uvek, razvezao jezik i počeo je da priča srceparajuću priču koji je pročitao u nekom TV-dodatku.
"Razvela sam se" rekla je iznenada.
"Sigurno joj je dosadila moja priča!" pomislio je pre nego je upitao:
"Kako?"
Počela je da priča kako tako više nije išlo... Sve je to već znao. Pustio je da priča, a on se usredsredio na večeru i povremeno bi klimnuo glavom i rekao:
"U pravu si..."
Poznavao je potpuno. Svaku njenu rečenicu je znao pre nego što ju je ona i zamislila. Sve mu je bilo u glavi, čitav scenario. Znao je da će na kraju zaplakati za tim ološem što joj je bio muž i da će onda doći njegovih pet minuta. Jeo je polako i povremeno bi je pogledao. Nije se izmenila. Ista ona lepotica iz srednje škole, a od tada je prošlo... Ponekad bi koja njena reč i dospela do njega, tek toliko da zna dokle je došla s pričom i koliko je još ostalo do kraja njenog monologa. U svojim mislima on je već otišao previše u maštanja i bilo je suviše lepo da bi prestao da misli na to...
"I tako, razvela sam se i shvatila da me on nije dostojan. Imam vremena da krenem iz početka. Ne želim da izlazim s muškarcima neko vreme. Ovo s tobom je naša uobičajena večera nakon okupljanja ekipe iz razreda. Shvatićeš zašto ću otići malo ranije... Izvini... Bilo je super sresti starog prijatelja opet... Vidimo se opet dogodine, zar ne?"
"Normalno, vidimo se..."
Ispratio je do izlaza i pomogao da udje u taksi. Na rastanku ga je poljubila, kao i uvek, i rekla taksisti adresu.

* * * * * * * * * * * *

Ostao je sam na uglu, dok su ljudi prolazili okolo... Pogled mu se gubio za žutim autom. Opet je nešto ispustio... Biće prilike sledeće godine... Nije znao šta da radi... Da viče, plače, moli... Onda se okrenuo, pogledao niz ulicu u vozila koja su mu dolazila u susret, iskoračio preskočivši pritom baru, podigao ruku i viknuo:

"TAKSI!"