Možda i ona pročita 5, Sihaya

Internet je čudo. Gomila ljudi skrivena iza kompjutera s kojima možete da se dopisujete. Evo šta se meni desilo.
Upoznam... Ovo upoznam je relativan pojam, jer koliko možete znati nekog koga ne vidite - da li je ono što on(a) piše o sebi tačno? Da li je Ivan Ivana ili obrnuto... Dakle, upoznam jednu osobu i krenemo u prepisku. Ko si, odakle si, šta radiš... Pa privatna pitanja tipa brak, deca, unuci... Ja odgovorim da sam se jednom zamalo oženio i usmerim je da pročita moju priču sa bloga, jednu iz serijala "Možda i ona pročita". Pročita je ona i pošalje mi priči koju je napisao neki Haruki Murakami i koja se zove "O susretu sa 100% savršenom devojkom jednog prelepog aprilskog jutra". Tu se radi o susretu momka i devojke koji su bili 100% jedno za drugo, ali su hteli da to provere i vremenom zaboravili jedno na drugo.
To mene inspiriše da napišem nešto čega sam postao svestan pre par dana. Naime, čuo sam se posle dugo vremena sa jednom drugaricom. Pričamo, pa se dotaknemo i osoba koje znamo, a da ih ona druga strana ne sreće, za razliku od prve. Kaže mi ona da je, tako, jedna drugarica dobila ćerku, da to dete ima nekih 4-5 godina i da joj je postalo svejedno u životu. Posvetila se detetu i sve ostalo zapostavila.
To mene inspiriše da napišem ovoj internet poznanici moje vidjenje priče onog Japanca, ili odakle je već. Doslovce ovo:
"Sjajna priča... Tako je to kad se ne prepozna trenutak. Podsetilo me na vic o Muji koji ide ovako: Bila poplava. Velika, voda došla do krovova kuća! Ide spasilačka služba čamcem i skuplja ljude da se ne podave. Dodju do Muje i kažu mu "Hajd' Mujo, ulazi u čamac!" Mujo odgovara "Ja sam veliki vernik, mene će Alah spasiti!" Pogledaju oni u čudu, ali šta će, ko bi se raspravljao kad ima toliko ljudi za spasavati. Isto bi i sa drugom i trećom ekipom. Na kraju se Mujo udavi i ode na onaj svet. Tamo dodje pred Alaha i sav začudjen pita: "Kako to da meni, velikom verniku, nisi pomogao kad je trebalo?" Pogleda ga Alah zbunjeno, zatraži da mu donesu neku knjigu, pogleda u nju i kaže: "Kako, crni Mujo, nisam? Pa triput sam slao čamac po tebe!"

Tako je i s nama. Ne udjemo u čamac iz ko zna kog razloga. Ali, opet, ko zna zašto je to dobro, jer 100% ne postoji, osim u onoj priči. Možda bi se, na primer, dosad razveli... Ovako, ostaje nešto što nije mržnja :) Barem meni.

Usput, devojka iz moje priče nije napustila onog, imaju ćerku i pre par dana sam slučajno saznao (zajednička prijateljica, šta ćeš) da se posvetila detetu i da joj ostalo nije važno, ma šta to značilo. Suprug kao da ne postoji, tj. to je neko ko prolazi tu... Ta drugarica će sutra-prekosutra da dodje kod mene, pa će da mi ispriča detalje. Koji detalji, pa ja sve znam...

Izem ti život kad ti je dete sva razonoda. Naravno da je dete broj 1 u životu i sve se daje za njega, ali imam utisak da je u ovoj priči dete zaklon za životni promašaj."
Pošaljem to i zgranem se nad odgovorom:
"- Prvo sam bila u schoku - sta, jel to ovaj nepoznati internet poznanik prica o mom zivotu.. cek cek, pa i ja imam plave oci, a ne, ne znamo se, ipak je sve samo koincidencija, razlikuje se u nekim finesama ali sustinski su price iste :( na zalost."
Koliko ima nas koji se u životu sakrijemo iza nekih stvari i propustimo sve ostalo? I da li imamo snage da sebi to priznamo i pokušamo da nešto promenimo?